Републичка такмичења:

Transkript

1

2 Успеси ученика школске 2014/ године Републичка такмичења: Математика Јонић Евгенија I3- треће место Јиндра Ана I4-учешће Енглески језик Јурасовић Никола IV4-учешће Стефановић Немања IV4-учешће Хемија Ђукић Стефан I3 учешће Биологија Јиндра Ана I4 учешће Вељковић Мина III3 учешће Борвичановић Филип III4 учешће Чечуловић Мирослав IV4 -учешће Окружна такмичења: Физика Ђорђиески Никола II3-2. место Казимировић Јована II3- учешће Петровић Милена II3- учешће Српски језик и језичка култура Јиндра Ана I4-2. место Мартиновић Ања I1-3. место Ерић Наташа II1-2. место Радовановић Анастасија III4-1. место Милошевић Ивана III4-2. место Дамњановић Алекса III1-4. место Ученик генерације Николић Млађан IV3 Књижевна олимпијада Дамњановић Алекса III1-5. место Живановић Невена IV3-5. место Вршњачки едукатори Ученици без изостанака: Буркић Милош IV2 Милошевић Ивана III4 Дамњановић Огњен II3 Мартиновић Ања I1 Милошевић Милош I3 Јиндра Ана I4 Станисављевић Милица IV2 Трибине

3 По језику си све што јеси Алекса Дамњановић, III-1 У тренуцима самоће преиспитујем себе Дошло је време да се мало осамим дуго нисам. Дешава се сваком да су му потребни тренуци које ће провести сам са својим мислима. Седнем ја тако, гледам у једну тачку, преиспитујем се и прочишћавам мисли, размишљам о поступцима и делима које сам починио. Обичан дан. Мрачан. Само што се киша не сручи на тло и небо ми падне на главу. Глава ми је тешка, подсвест ми је тешка. Улазећи у мрачну и загушљиву собу, бацам торбу на кревет, а онда се и ја бацам преко ње. Мислио сам да ће ми мало спавања помоћи, али нема мани сна. Зевам, преврћем се, копрцам, устајем на минут, па поново лежем, али нема мени сна. Глава ми је тешка, подсвест ми је тешка. Схватам да нема сврхе лежати и да морам да размислим о свом животу. Осећам се као да ће ми отпасти глава ако ускоро не почнем. Морам да почнем. Ево, сео сам, завалио сам се у фотељу. Удобно је овако. Телефон сам искључио, телевизор је већ био искључен. Сам сам са својим мислима. Само што не излете из мене и не обгрле ме од радости што им коначно посвећујем мало пажње. Договориле су се. Једна по једна ће ми прићи и свакој ћу се посебно посветити. Прва ме пита: Јеси ли сигуран да је исправно то што си напустио мајку, сада већ стару и болесну? Прва мисао, па најтежа! Не, никада нисам био сигуран у ту моју одлуку. Стара и болесна је свакако морала постати једног дана, јер време тече, живот отиче и истиче. Ја не могу бити више крај ње. Служио сам је годинама, цело детињство, кулучио и био тлачен и изгубио сву снагу и вољу да проводим време с њом. Зашто бих се ја према њој понашао као син, кад се она према мени никада није понашала као мати? Друга ме пита: Да ли је заиста било неопходно да неке своје пријатеље избациш из свог живота? Уздишем. Имао сам доста пријатеља, међутим, неке сам морао напустити. Нисам више могао да трпим то силно и непрестано искоришћавање. Не жалим због тога, никада нисам. Само знам да је то било неопходно. Живот ми је бољи. Уосталом, нисам отерао од себе све пријатеље, само сам их пробрао. Ти су и даље уз мене. Трећа ме пита: Јеси ли сигуран да Бог не постоји? Егзистенцију овог света обезбеђују само закони природе. Уосталом, ја сам научни радник, верујем у оно што радим и у оно што човечанство зна о природи. Никакве узвишене, небеске, скривене, невидљиве силе којима се многи клањају не могу да створе било какав свет, а камоли овако сложен. Четврта ме пита: Да ли си сигуран да су пошао правим путем у животу? Јесам. Чак и да сам несигуран, касно је за промене, мада би неки рекли да за промене никад није касно. Само што ја не волим промене. Пут којим сам пошао је пут о којем сам давно размишљао и изабрао. Пут науке. Питам ја њих: Само вас четири сте задужене за моју тешку главу? Нема одговора. Тако то изгледа. Можете рећи да су сулуде мисли које ме тиште, али ја мислим да нису. Дође тако дан кад треба да се мало осамим. Глава ми је тешка, подсвест ми је тешка. Србине! Поседујеш ли ти лепоту изражавања? Начитан ли си? Да ли си елоквентан? Срећеш ли те вредности (назовимо их тако) ван интелектуалних кругова? Раније су тим вредностима многи тежили. Не помињимо средњи век када обичан човек није имао књиге. Данас људе са тим особинама и не срећеш баш често, можда их зато и цениш. Или ипак више цениш мафијаше, богаташе, хулигане? По језику те је, Србине, лако препознати. Чим те чујем, готово са сигурношћу видим одакле долазиш и какво ти је образовање. По језику си све што јеси, одмах те могу прозрети. Док имаш око себе оне који те уче, док имаш учитеље, треба највише да учиш. Треба да се бавиш језиком. Ради то себе ради, да би био цењенији, да би био разборитији, лепши изнутра. Ех, али тебе је мрзело да учиш. Мислио си да је граматика непотребна, да је читање небитно. Изгледа да ниси схватао Нушићеве речи да знање има граница, а да их незнање нема. Читаш ли штогод невезано за лектиру, млади Србине? Треба читати, то је једини начин да појачаш своју моћ изражавања и да прошириш свој фонд речи, твоју личну збирку. Имаш ли књига у кући? Колика ти је кућна библиотека, такав ти је и језик. Можда их имаш, а не читаш. Да ли ти оне служе као украс или за читање? Па можеш имати и најдебљу, најквалитетнију, најсадржајнију књигу у кући, која кошта читаво богатство, али ти си сиромашан ако ниси прочитао то благо које је близу тебе. Србине, пази шта говориш, бирај лепе речи, склапај лепе реченице. Само послушај Питагору: Не троши много речи да кажеш мало, већ мало речи да кажеш много. Надам се да у свом фонду имаш доста речи. Постоје људи којима се може упростити речник, па да немају више шта да нам кажу. Читај, да се и теби то не би догодило. Користиш ли, Србине, понекад пословице којима се толико дичиш јер представљају традицију? Оне те могу опаметити, натерати на размишљање. Читај их и употреби у разговору с времена на време, јер пословице (и цитати) су украс говора. Користиш ли стране речи, млади Србине? Потруди се да, кад год можеш, употребиш наше речи, српски еквивалент тој позајмљеници, како би чувао наше речи. Не дозволи да савремени начини споразумевања утичу на твој правопис, граматику и стил изражавања. По језику сам те препознао и проучио, Србине. Видим и ко си и шта си. Учи, ради, читај и превари ме. Потруди се да те цене по језику, није тешко. 1

4 Лепота мудрости Срећа у хеленистичко римској епохи Марко Аурелије Обрасци воље и среће Самоћа представља покушај човека да се повуче у себе, страхујући да ће на тај начин постићи највиши стадијум друштвеног мира, надајући се да ће тако успети да потисне све оно што га мучи. Човек треба самостално да решава своје проблеме докле год не дође у стање депресије. Суштина човековог живота јесте да ужива у тренуцима благостања, без претераног осврта на детаље који нас успоравају и изазивају страх. Без обзира на то да ли су добри или лоши, сви периоди нашег живота су пролазни. Не треба размишљати о смрти као о крајњем исходу живота, већ на који ће нам начин допринети побољшање света који остаје иза нас. Младен Бошковић Мина Зоговић IV Када кажемо да је неко усамљен, најчешће га замишљамо изолованог од других, тужног и депресивног. Међутим, када кажемо да је неко у самоћи, слика коју замишљамо готово да је иста као претходна, али овог пута нисмо у праву. Самоћа подразумева, наравно, да у близини нема никога, али она не значи и осећање усамљености и не носи са собом лоше осећање, па чак може довести и до бољег познавања себе и стања веће свесности о сопственим поступцима и разлозима за њих. Марко Аурелије сматра да је живот пролазан, да треба да живимо за тренутак, да стално треба да радимо неке нове ствари, да пробамо оно што досад нисмо пробали, јер живот је један и треба га проживети на што бољи начин, јер после човекове смрти његов живот постаје чист заборав. Сања Митановић Ивана Јеремић IV-1 Марко Аурелије је сматрао да нема бољег места где би човек миран, спокојан и слободан био од дубине његове душе. Марко Аурелије саветује људе да што чешће уживају у тој самоћи и да се у њој окрепљују зато што у том стадијуму доживљавају потпуно спокојство, где су и тело и душа у потпуном складу и нема бола, нема патње, нема превелике жеље за великим задовољствима, јер највећи степен задовољства је хармонија душе и тела. Такво стање духа, растерећено свих брига, може да издржи све што га снађе у животу. Све ствари овога света су пролазне и нетрајне и човеково постојање на овом свету пролети тако кратко као трептај ока и пошто је тако кратко, треба тај тренутак да се искористи тако што ће увек радити на себи у складу са природом. Једноставно, треба га проживети тихо и благо. Једино кроз филозофију човек може да у спокојству и миру проживи свој кратак период живота. Буркић Милош Николић Немања IV-2 Епикур Основне мисли По Епикуровом мишљењу, никад није касно да се неко бави филозофијом. Филозофија се огледа у томе да је добра за здравље ума и душе човека. Бога треба схватати за трајно и непролазно биће. Треба имати веру у Бога, јер богови злим људима наносе штету, а добрима доносе корист. Богове људи замишљају сличним њима, а не би тако требало. Смрти се не треба плашити, јер нам не штети да није ту, а када је ту, ми је не осећамо. Људи којима је добро, боје се смрти, а они који имају невоље у животу траже спас у њој. Увек треба тежити стварима које су нам довољне, а не да бисмо имали што више. Када претерамо у тим задовољствима, долази до појаве осећаја незадовољства и непријатног осећаја. Некада бирамо веће битке, јер су последња задовољства много већа. У животу не можемо увек избећи зло да би нама било добро, већ морамо искусити и зло понекад. Епикур такође мисли да би сви људи требало да буду задовољни ониме што имају. Не треба се навикавати на то да имамо много, јер касније нећемо знати да ценимо и то мало што имамо. Епикур такође мисли да задовољство не значи имати довољно, већ то да нам ништа не фали. Лазић Јелена Савић Биљана IV-1 2

5 Грчка митологија Коза Амалтеја Зевс је одрастао у природи, уз помоћ шумских нимфи које су водиле рачуна о њему са пуно пажње, али му је ипак била најдража коза која га је појила млеком и којој је остао привржен и када је одрастао. У младости, Зевс је волео да вежба бацање громова са другим боговима којима су га снабдевали киклопи. Једном приликом, у заносу игре, громом случајно погађа и Амалтеју, поломивши јој притом рог. Млади Зевс је моли за опроштај, и као доказ да се каје због своје немарности, повредивши некога ко га је одгајао, молио је нимфе да својим моћима лече повређену козу. У знак захвалности нимфама, Зевс узе поломљени рог и даде га нимфама. Рог тада постаје рог изобиља, из којег излази све што би могле пожелети. Поента овог мита је, по мом мишљењу, двострука. Посматрајући паралелу Зевс-коза, даје се на знање да морамо имати обзира према драгим људима и увидети када их повредимо (што мало људи у данашње време уме), а ако посматрамо из аспекта рога изобиља који су нимфе добиле, увиђамо да се помоћ пријатељу у кризном тренутку пре или касније врати, ако не истим, онда већим добром. Јована Думитрашковић IV2 Седам мудраца Изреке седам мудраца Најстарији представници грчке етичке филозофије, који су своје мисли износили у облику кратких изрека, имају заједнички назив-седам мудраца. Међу седам мудраца налазе се: 1. Клеобул Линђанин- грчки филозоф родом из Линда. Студирао је филозофију у Египту. За њега се наводи да је обновио храм Атене. 2.Солон Атињанин-вршио је законодавну власт у Атини. Ублажио је невоље сиромашних грађана и на тај начин је створио јединство и држави је пружио либералнији устав. Касније је отишао из Атине да би оставио могућност грађанима да испробају те законе. 3. Хилон Лакедемоњанин-мудрац из Спарте. Доживео је дубоку старост. Умро је од среће у наручју сина који је победио на Олимпијским играма. 4. Питак Митилењанин-Питак је био на челу војске која је бранила Митилену од атенске војке на челу са Фринонтом. Након што је Питак убио Фринанта у двобоју, захвални Митилењани су га прогласили краљем. Владао је 10 година, након чега је добровољно напустио положај, а у међувремену је имао обичај да доноси законе у стиховима. 5.Бијант Пријењанин-грчки филозоф из Пријене. Познат по изреци: Пуно ратника квари рат. 6. Перијандар Коринћанин-био је други тиранин Коринта. Наследио је свог оца Кипсела. 7. Талес Милећанин-бавио се многим делатностима: филозофијом, математиком, трговином, политиком, астрономијом... Као математичар, познат је по Талесовој теореми. Први је покушао да на рационалан начин природу објасни природним путем. Према неким подацима, он је написао само две расправе: О солстицију и О еквиноцију -јер је сматрао да се остало не може сазнати. Клебул : 1. Ништа не чини насилно! -Не треба ништа радити на силу, нити икога присиљавати на нешто, већ допустити стварима да се догоде самовољно и допустити човеку да сам одреди шта жели. 2. Одгајај своју децу! Сваки родитељ има циљ да своје дете изведе на прави пут и научи га добрим странама живота, као и добрим странама самога себе. 3. По добру се не узнеси, у злу се не понизи! - Када нам је добро, не треба се уздићи и заносити било чиме нити треба дозволити самоме себи да се осећамо као недовољно вредно људско биће када наиђе лош период. Солон: 1. Ништа превише! - Не треба претеривати ни у чему. У свему морамо имати границу и у свему треба да постоји неки баланс. 2. Не сматрај се паметнијим од родитеља! -Треба слушати родитеље, јер нам они свакако не желе зло, већ нас уче стварима кроз које су они већ прошли како се ми не бисмо разочарали кроз живот. 3. Што не знаш, не говори! - Не треба причати нешто о чему ниси сигуран или у шта се сами нисмо уверили. Хилон: Упознај самога себе! - Знати себе боље него ико други, знати своје границе и могућности и не дозволити другоме да управља нама. Пронађи сопствену улогу у животу и своје постојање у свету. 2. Бољи је губитак него добитак: први ће те само једном ражалостити, а други цео живот! Боље искрено прихватити пораз него нечасно победити, јер нам грижа савести неће дати мира читав живот. 3. Нека ти језик не трчи испред мисли - Не треба бити брзоплет, увек добро промислити пре него што нешто кажемо, како се касније не бисмо покајали. Бијант: 1. Већина људи је непоштена - Много је мало људи који су искрени и лепо васпитани и који ради циља не би прешли границе. 2. Полако прилази послу, али, када си започео -снажно настави - Полако се упуштати у нешто и када већ одлучимо да се упустимо, морамо истрајати до краја. 3. Размисли о ономе што си учинио - Бити свестан ствари које радимо, треба имати грижу савести. Талес: 1. Не обогађуј се нечасно - Треба сами да стекнемо оно што желимо, не узимајући од других. 2. Не веруј свима - Поверење треба стицати дужи временски период, јер има много дволичних људи. 3. Како добро пружиш родитељима, тако ћеш у старости примити од деце - ово можемо да објаснимо кроз изреку добро се добрим враћа, што би значило да како чинимо ствари током живота, на исти начин ће нам се и вратити. 3

6 Фридрих Ниче Критика културе и морала Ниче критикује европску културу тако што каже да у европској култури људи стављају на прво место вредности које веома користе стаду. Ако се неко издваја по нечему, други ће га осуђивати, јер га доживљавају као конкуренцију, да је бољи од њих, напреднији. Оног ко се издваја по некој особини покушаваће да елиминишу, јер га схватају као препреку, а не схватају ту његову особину коју други немају као дар. Морал стада описује да ако имамо, на пример, ружног човека, он ће критиковати лепшег од себе због зависти, љубоморе, желеће да га уништи. Зато се каже природност је зло, јер нисмо захвални ономе што нам је природа дала, јер смо љубоморни и увек желимо више, сувише се опиремо природи. Адамовић Анђела Ђорђевић Ања IV Људи целог живота теже некој заједници, миру и спокојству. Значи да сви чланови неке групе морају да имају сличне или исте ставове како не би дошло до осуђивања, а касније и до распада групе. Али, шта се дешава ако се појави,, црна овца', особа која ће бити довољно карактерно јака да прими све ударце,,хипнотисане гомиле''? Да ли она представља опасност по,,стадо'', тј. групу? Донекле. Особа која је храбра и има своје ја се понаша у складу са природом. Опирати се значи живети у складу са природом! Живети у складу са природом значи живети отворених очију. Имати место у првом реду представе коју заједно играју природа и човек је права част и привилегија за,, аутсајдере'' - људе који знају да цене лепоту природе, лепоту слободног мишљења и лепоту живота. Даздаревић Тијана Првуловић Вања IV Ниче критикује цео систем који се заснива на покорности и конформизму човека који не сме да иступи из своје зоне комфора радих неких виших циљева. Ниче подстиче креативност и људе који имају амбицију. Морал стада, који је, како Ниче сматра, наметнут још од Аристотела, веома је лош по талентоване индивидуе. Када год је неко другачији од других и иступа из неких основних друштвених норми, бива жигосан од стране других. Ниче подстиче и подржава људе који излазе из зоне комфора и не плаше се мишљења других, већ раде на свом таленту и циљевима. Радојевић Лука Дрондић Марија IV-1 Воља за моћ Ниче критикује европску културу зато што је друштво усмерено на развијање аполонијских идеала, док се дионизијска страна човекове природе спутава. Пошто је Аполон бог лепоте, умерености, хармоније, а Дионис- бог вина, господари страстима, човек је сукоб ове своје две стране. Он сматра да човек који се препуштта само аполонијском принципу постаје човек стада конформиста то подразумева да се човек понаша онако како већина од њега очекује. Да је он у стаду, у тој некој групи људи који намећу своје идеје и ставове, а да он то све само прати и да своје понашање прилагођава њима. То значи да губи своју личност и да је подређен већини. Затим, биће које се због нечега побуни и има своју активност, назива се натчовек (особа која прелази конформизам). Већина је била против натчовека, негодовала је то зато што сматрају да он не може ничему да допринесе. Хришћанство је схваћено као,,платонизам за масе. Хришћанство истиче морал. За разлику од књига, Ниче сматра да морал потиче од обичаја. Потиче од образовања, васпитања, религије. Морал,, оружје слабих против јаких се објашњава да телесно слаба особа не може да физички победи телесно снажну особу, али може позвати на морал, где ће таква особа (снажна) бити слабија. Наше мишљење је да човек не треба само да ћути и да прати остале, већ да се бори за себе и за своја права да би имао неку будућност. Такође, сматрамо да човек мора у себи да има и аполонијску и дионизијску природу да би могао да остане у друштву и да јака личност треба да преброди сваку препреку коју остали људи намећу. Чиришановић Милена Цолановић Сања IV Фридрих Ниче је радикални немачки филозоф, песник, један од највећих критичара модерне европске културе. На њега су највише утицали Шопенхауер и Хераклит. Ниче критикује европску културу тако што је упоређује са,,стадом. Сматра да је друштво такво да се појединац прилагођава маси како би био срећан, а онај који би одступио од стада био би осећајан. Он сматра да на тај начин друштво стагнира, не напредује. Сматра да треба бити,, натчовек, тј. одступити од шаблона и тежити вољи за моћ. Афирмација појединца је суштина Ничеове филозофије, у супротном човек се потчињава остатку друштва. Натчовек је огледало дионизијске воље, која тежи да надјача аполонијску и оствари напредак друштва. Слажемо се са одређеним ставовима Ничеа, да појединац треба да изађе из конформизма како би се уздигао, али је ипак потребно да на том путу пратимо суштинске моралне вредности. Николић Млађан Станојевић Милош IV-3 4

7 Платон Гозба Платон је један од најутицајнијих филозофа у историји. Између осталог, он дискутује и о љубави, и то у више дијалога, од којих је најпознатији Гозба. Гозба је најзначајнији антички приручник за љубав. Изабрао је љубав као духовну спознају, односно као царство вечних идеја. Идеје о љубави и лепоти, повезане добротом и мудрошћу, које Платон износи у Гозби, разоткривају човеков пут према остварењу себе као целовитог и просветљеног бића, кроз непрестану потребу за самоусавршавањем и владањем собом. Гозба нам даје увид у хеленску естетику и као таква је имала велики утицај на бројне мислиоце и ствараоце још од античких времена, а нарочито на оне из раздобља ренесансе. Платон у Гозби каже: То је баш оно, ради чега су се и вршили сви пређашњи напори; нешто што је, прво, вечно и што нити постаје, нити пропада, нити се множи, нити га нестаје; затим, што није с једне стране лепо, а с друге ружно; ни данас лепо, а сутра није; ни према овоме лепо, а према ономе ружно; ни овде лепо, а онде ружно, као да је само за једне лепо, а друге ружно. Још нешто: Неће се та лепота показати као какво лице, ни као руке, ни као ишта друго што припада телу; а ни као какав говор ни као какво знање; а ни као нешто што је садржано у чему другом, било то у живу бићу, или у земљи, или на небу, или у чему другом, него као нешто што је само по себи и са собом једноврсно и вечно. Платон показује Сократа као носиоца будућег живота. Из његовог разговора излази да Ерос ( велики бог који заузима посредан положај између смртног и божанског)није ни добар ни леп, а ни ружан, него се налази у средини између ружноће и лепоте. Лепота је сама по себи духовна, стварна, вечна и непроменљива, није подложна променама и независна је од човековог понашања и од било ког утицаја. Она није нигде, ни у живом бићу ни у земљи ни на небу, нити у чему другом уколико је реч о њеној месној присутности, али она јесте негде уколико је реч о њеној стварности. Узор за настајање Платонове дијалектике били су сократски разговори и испитивања. Он је задржао и део сократске ироније и мајаутике, али му је служило као помоћ за уздизање и освећивање индивидуалне душе на путу сазнања. Почиње од најнижег степена сазнања (од онога што показују чула), иде преко проучавања и разумевања математичких облика и релација, да би доспео до оног највишег (до увида у врхунско добро, које је добро по себи, а не по нечему другом). Други начин на који би се дијалектика могла описати је пут, односно, метода која душу води ка врхунском добру и врхунској лепоти у Платоновом дијалогу Гозба. Затим, Платон даје степеновање о уздизању душе до саме идеје лепог као чистог бића. На првом ступњу сагледава се тзв. лепота чулних ствари (љубав се везује за лепо тело, па се у души рађају лепе мисли), на другом ступњу увиђа се сродност свих лепих тела. Трећи ступањ: лепа душа лепа пријатељства. Идући даље, откривају се лепа дела у пословима и обичајима. На том путу наилази до највише лепоте по себи и, упознајући се са наукама, она има за циљ да види лепоту знања (разумевања свих претходних ступњева). Они који не поштују лепоту и који јој се не диве никад неће стићи до последњег Платоновог ступња. Љубав је човекова унутрашња енергија која побуђује нагон за стварањем, то је човекова основна покретачка сила. Кад се на земљи угледа појавна лепота, та лепота подсећа на ону праву лепоту, пралепоту, коју је душа опажала у стању преегзистенције. То сећање на пралепоту душу испуњава најлепшим, најплеменитијим заносом (екстазом) и тако се у човеку рађа еротска жудња да ствара према обрасцу саме идеје лепог. Ово страсно стање душу диже у област лепоте и то је Платон описао на изванредан и уметнички начин. То је најплеменитији занос који изазива лепота. Када је душа удаљена од лепоте, она је пуна немира и без спокојства, она вене и пати. Маја Стојановић Јована Пејкић IV-3 5

8 Платоново схватање љубави Познати грчки филозоф Платон је говорио да љубав није са овог света, она није овдашњи цвет. Волети значи приближити се тајни, а приближити се тајни не значи спознати је. Љубав нас покреће и опредељује нашу судбину. Љубав је спонтана, нелогична и нематеријална. Љубав је то што утиче на цео наш живот. Заљубљени људи дуже живе. Ако бисмо могли замислити свет без љубави, тада и поверења у њему такође не би било. Сваки пут када се заљубимо чини нам се да је то заувек, али, пре или касније, еуфорија нестаје, а са њом и жеља да будемо заједно. Платон тврди да, поред обичног рађања, како он каже, рађање телом, постоји и други, потпуно другачији начин рађања, који он назива рађање душом. Рађање душом је појам који представља дубоку жељу, жељу у души и велику љубав према новом бићу које ће доћи на свет. Способност мајке да воли своје дете је огромна, чак и да је оно инвалид и да није лепо, што је растужује и даје том детету целу себе. То је најјачи доказ љубави. Први степен љубави је жудња за лепим телом и у души се рађају лепе мисли. Други степен је повезивање свих лепих тела у једну телесну лепоту уопште, која је у стању да се рађа у самој души. Трећи степен је лепота душе у којој се стварају снажна пријатељства. Четврти степен је откривање лепих дела у пословима и обичајима душе. Пети степен је лепота у наукама у којима душа у себи рађа сазнање и разумевање. Шести степен, последњи степен љубави, одређује се као љубав према мудрости у којој душа стиче увид у нешто лепо и добро. Платон каже да је љубав филозофски нагон у сазнању нових идеја, а то је појам чувене платонске љубави. Тај термин се користи за љубав у којој је искључена телесност. Према Платоновом мишљењу, рђав је онај обични љубавник који више воли тело него душу. Платон пред нама постепено разоткрива тајне љубави према мудрости и пут којим душа нужно пролази ради властитог остварења. Путујући из немаштине у обиље и из обиља у немаштину, и из задовољства у незадовољство и обрнуто, душа се постепено пробија до оног апсолутног. За Платона, филозофија је истовремено и наука и уметност, зато што не може да се научи, већ мора да се доживи. Ништа се не добија ако само беремо плодове туђих спознаја. То није обична радозналост, већ мудрост која сазрева снагом љубави, као резултат непрестаног рада на развоју самог себе. Невен Стојимировић Иван Адамовић IV- 4 Платон је један од најутицајних филозофа у историји. Код Платона дијалектика има велики значај, постаје наука над наукама, јер је њен циљ уздизање душа до највишег облика знања-умног гледања самих идеја-посматрање Добра и Бића. Ерос (љубав) је неодољиви део дијалектике, јер он јесте управо оличење људске тежње за лепим,трајним добрима,бесмртним. Платоново учење о љубави објашњено је у више дијалога, али је најпознатији међу њима Гозба. То је најзначајнији антички приручник за љубав. Платон сматра да љубав полази од љубави према појединачним сазнањима. Треба увидети да свака од њих садржи исту срж, односно, да су само различити изрази вечних и непроменљивих идеја. Ко то успе да разуме, да учећи постепено препозна и изражава лепоту, увидеће на крају нешто што је по својој природи чудесно лепо.то је нешто ванвременско и непроменљиво. Та лепота се неће приказати као нешто земаљско или материјално, већ као нешто јединствено и бесмртно. Све појединачне лепоте доводе до стварања праве истинске лепоте и љубави. Човек се треба уздигнути од овоземаљских ствари како би постигао свој циљ. Тај пут води од телесне и чулне до праве филозофске љубави. Појединачне лепоте и лепо тело доводе до спознаје суштине лепоте. Човек, дакле, може и треба да се уздигне до спознаје лепоте и љубави. Једном, када то успе, треба да ствара лепоту и морална добра. Јелена Цветковић Дејана Нешић IV-3 Платон је био неизмерно утицајан старогрчки филозоф и беседник. Он је био Сократов ученик,а Аристотелов учитељ. Дијалектика је процес промишљања на основу супротности која нас води истини. Дијалектика код различитих филозофа има различита значења. Платон користи дијалектичке методе да би доказао да је душа бесмртна. Духовни пут или дијалектика уводи душу у врхунско лепо и добро. Једно од најважнијих и најпознатијих Платонових дела је Гозба. Идеје о љубави и лепоти, повезане с добротом и мудрошћу, које Платон износи у Гозби, разоткривају човеков пут према остварењу себе као целовитог и просветљеног бића, као непрестану потребу за самоусавршавањем и владањем собом. Гозба истовремено изражава дубоки смисао класичне грчке етике. Као таква, имала је велики утицај на бројне касније ствараоце. Говори се о љубави и суштини лепоте. Онај који је упућен у тајне љубави, имаће увид у оно врхунско лепо,тј. нешто што је јединствено и траје заувек. Та лепота није 6 видљива као какво лице,или као ишта друго што припада телу. Само онај који је схватио суштину љубавних тајни, тј. онај који се ближи њиховом крају, може да спозна ту лепоту. Проблем је у томе што људи, као несавршена и грешна бића, не могу аутоматски, без напора, да спознају апсолутну истину и лепоту, зато грешимо у својим одлукама и препознавању истинске лепоте. Када неко овоземаљско биће жели да схвати суштину лепоте, може да дође до циља. Постоји много начина, међу којима су неки и погрешни. Први пут је да се мора почети од многих појединих лепота и да се има на уму пралепота. Тако се напослетку може спознати суштина лепоте (нпр., ако желимо да спознамо лепоту, морамо да је спознајемо део по део да бисмо је спознали у целини). Љубав је узвишено осећање које са собом носи жудњу за лепотом. Кристина Тасић Невена Живановић IV-3

9 Учесници: 1 Немања Николић 2 Ђорђе Сурдановић 3 Младен Ђуричић Питања: 1. Какви су ти први утисци? 2. Колико дуго сте се спремали? 3. Ко је био иницијатор свега? 4. Колико ти је времена требало да се уживиш у улогу? 5. Прича се да је било импровизација, да ли је то тачно? 6. Шта мислиш о противничкој школи? 7. Шта би препоручио следећој генерацији? 8. Да ли сте имали трему? 9. Да ли се твоја популарност повећала након Сонг-а? 10. Како су ти се допадали костими и шминка? Немања Николић (Чубарац) : 1) Феноменални, јер је био велики број младих људи. Гимназија јесте победник, али не само у такмичарском делу. Наша победа јесу и наша другарства, нова пријатељства која смо стекли са ривалима. 2) Размишљања о томе шта представити публици у другом кругу почела су већ након проласка у финале. А сама реализација -2 месеца пред финале. 3) Иницијатор представе био је професор Слађан. Нагласио бих да је свако од нас могао да да предлоге везане за тему, који су у већини случајева били прихваћени од стране професора. 4) (Немања одговара са осмехом) Многи које ме знају тврде како сам велики глумац, чак ме и многи саветују да упишем факултет драмских уметности, али моје визије су другачије. На свакој проби улогу коју сам представљао схватао сам крајње озбиљно. А током саме представе дао сам свој максимум. 5) Морам признати да сам изненађен одлуком жирија да нам за поједине сцене не одузимају поене. Нећете веровати, али што се текста тиче, ретко сам се држао написаног (говорим у своје име). 6) Судећи да су се нашли у финалу, знали смо да се ради о изузетно даровитим ученицима. Ниједног тренутка нисмо потцењивали противничку школу, будући да су они у првом кругу имали највећи број бодова. Што се тиче финала, наш фокус је био на глуми, а њихов на музици. Морам рећи да смо били бољи у глуми, а противничка школа боља у песми. Нијансе су одлучивале, што је показао и крајњи резултат. 7) Следећој генерацији бих препоручио да им на првом месту буде дружење. 8) Не, јер сам веровао у оно што радим и знао сам своје квалитете. 9) (Немања одговара осмехом) Мене су знали и пре Сонг-а и великог финала. Најупечатљивији утисак оставила је једна девојчица која је дошла, затражила аутограм и отишла са речима: Хвала што постојиш. Волим када чујем такве ствари, јер знам да сам оставио добар утисак на публику која ме је гледала. 10) Да будем искрен, јако је непријатно и кривим природу која ме није направила још лепшим. Да сам био лепши, можда ми не би стављали шминку (са осмехом). Младен Ђуричић: 1) Свидело ми се због дружења, зезања Али смо били веома озбиљни. Радили смо напорно. Сценарио смо написали кроз шалу. 2) Почели смо да пишемо три недеље пре почетка сусрета. Али смо прве недеље давали идеје, а после смо писали сценарио заједно. Пред крај смо вежбали. 3) Нас неколико смо били иницијатори. 4) Уживео сам се у улогу дан пре сусрета, када сам се ошишао и обријао. 5) Било је много импровизација. Али већина идеја није била исписана на папир. Више смо причали о њима. Импровизација је више била базирана на покретима. 6) Фини људи (уз осмех) 7) Да направе представу са што више измишљотина. 8) Мислим да се трема разбила после прве представе. 9) Повећала се на дан и по, а после је утихнула. На фејсбуку ме издодавало пола 7. разреда. 10) Што се тиче шминке и костима, ту смо непобедиви. Зато што се сваки глумац снашао у свом лику. Коментар за крај: Поздрав за професоре и остале људе који су нас подржали. Не дамо паре!!! Ђорђе Сурдановић : Свакоме бих препоручио да се испроба у овоме. Било је 25 ученика. На првом сценарију се радило две недеље (не рачунајући оних месец дана када смо се окупљали). Сценарио смо назвали Како је умро Брус Ли. Оно што нас је навело да одрадимо баш тај сценарио био је клип који се налази на интернету. Писци сценарија су: Лазар Рајчић, Младен Ђуричић, Лука Лечић и ја, под вођством професора Слађана. Док смо припремали представу, неколико пута смо се пребацивали са теме на тему док коначно нисмо дошли до оне праве и најбоље. Атмосфера је била добра, а најважније је дружење између свих нас. Из тог разлога сматрам да би свако желео да проба ово. Једини проблем који нас је мало спутавао био је што је број учесника ограничен. Али, и то смо решили. Када смо озбиљно почели са самим радом, идеје су само навирале. Били смо сложни и то нам је највише помогло да стигнемо до победе. Током рада било је тензије и треме, али с обзиром на то да смо први наступали, пробили смо лед. За крај, захвалио бих се свима који су финансијски помогли како бисмо успели да остваримо замисао. 7

10 U^ENIK GENERACI 1. Због чега си одлучио да упишеш баш гимназију? -Све време школовања тежио сам запаженим резултатима и одличном успеху. Нисам одвајао природне и друштвене науке, вештине. Све сам радио са истим еланом који је, из дана у дан, из године у годину, бивао све већи, јер сам желео да упишем природно-математички смер у гимназији који је одлична одскочна даска за било који факултет. Љубав према природним наукама избила је у први план. Професори су нас несебично хранили знањем, а ја сам гутао у огромним залогајима. На свако моје постављено питање добијао сам исцрпне одговоре. Веровао сам професорима, веровао себи, и знао сам да ћу, захваљујући знању стеченом у гимназији, уписати жељени факултет. 2. Који предмети су те највише интересовали? -Не постоји предмет у гимназији за који сам говорио да ми је напоран, нејасан или да нешто посебно не привлачи моје интересовање. Сваку лекцију учио сам редовно, али са највише жара лекције из хемије, биологије и математике. Сатима сам вежбао задатке, примењивао формуле, радовао се одличним оценама на писменим и усменим проверама. 3. На којим такмичењима си учествовао и које ти је најдраже? -Поред моје велике активности на часовима, одличне резултате сам постизао и у ваннаставним активностима. Изузетна релаксација од силних задатака је спорт. Показао сам се као одличан одбојкаш, који је са пуно елана играо у школском тиму. Били смо на многим такмичењима, најбољи у региону, запажени на међурегионалном. Сви ти тренинзи и утакмице били су одлични савезници у природним наукама, којима сам опседнут. Био сам и на такмичењима из математике у 2,3. и 4. години и из хемије у 2 и 4. години. Успех са ових такмичења је сам врх, што је резултат како мог, тако и професоровог неуморног рада. 4. Како би описао школовање у гимназији? -У Неготинску гимназију сам дошао са Вуковом дипломом, што је требало оправдати, доказати знањем и надати се свим петицама и у гимназији. Морам признати да ми на самом почетку није било баш свеједно, требало је упознати и школу и професоре, а и они

11 JE - Mla an Nikoli} мене. Међутим, све је текло много лепше и брже од мојих надања. Препознали су у мени вредног, одговорног, истрајног ђака, а ја у њима изузетне, несебичне људе, који не штеде своје време како би нас што више заинтересовали и научили свему ономе што ће нам бити неопходно за наставак школовања. Четири године су пролетеле у даху, испуњене лепим и незаборавним тренуцима којих ћу се сећати и када будем у позним годинама живота. 5. Шта мислиш о нашем образовном систему и које би новине увео у школе? -Неоспорно је да наше школе дају доста знања, иако су сиромашне савременим технологијама, опремом за огледе из физике, хемије и биологије. О фискултурним салама и спортским реквизитима излишно је било шта рећи. Треба размишљати о промени образовног система у којем ће бити више практичне наставе, а не само сувопарних предавања и испитивања. Имајмо у виду да је 21. век, да су наука и техника oтишле далеко у односу на образовни систем. 6. Награда за ученика генерације је посета Белом двору. Како је то изгледало и да ли си добио неку награду? -Почаствован сам посетом Белог двора и пријемом код престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорђевић. Било нас је много који су се доказали радом, запаженим резултатима и успехом. Упознао сам многе другаре и другарице са којима ћу делити и амфитеатар на факултету. Престолонаследнику није силазио осмех с лица. Задивљен одличним, успешним младим људима, срдачно је свакоме од нас пришао, честитао и уручио диплому. Обећао сам му да ћу наставити да корачам путем успеха. 7. Који си факултет уписао и какав је био пријемни испит? -Жеља за фармацијом се јавила у 3. години, тако да се нисам двоумио који ћу факултет уписати. Говорили су ми да је пријемни испит тежак и напоран, али ми је то био још већи мотив. Тест из хемије и математике радио сам четири сата. Ранг листа је објављена сутрадан и одмах сам уочио своје има при самом врху. Наравно да сам био срећан, али и поносан на свој успех. Схватио сам да ме је гимназија оспособила за даље школовање и за још већи изазов, као и жељу да опет будем међу најбољима. 8. Даљи планови за будућност? -Надам се да ћу факултет завршити у року, а онда ћу наставити са усавршавањем како бих био познати европски фармацеут, који ће имати своју фармацеутску кућу у неком великом граду у Србији, али и у Неготину, јер сматрам да то дугујем свом месту у којем сам и одабрао животни пут пун изазова и сталног стручног усавршавања. 9

12 Однос власти и појединца у Проклетој авлији Кратки роман Проклета авлија Иве Андрића једно је од највреднијих дела у његовој и светској књижевности. Објављен је године, заузима посебно место у Андрићевом стваралаштву и умногоме се разликује од његових других остварења. Роман Проклета авлија представља круну његовог свеукупног књижевног стваралаштва и једно је од његових најсимболичнијих остварења. Ово дело има прстенасту структуру и одликује се причом у причи. Најважнији ликови у роману Проклета авлија су фра-петар, Ћамил, Хаим, Карађоз, као и историјске личности о којима сазнајемо из прича ових јунака. Управо кроз тај низ сведочанстава, чијим се допуњавањем постиже најреалистичнија слика живота у Проклетој авлији и баш кроз та приповедања сазнајемо о судбинама главних јунака, како о простору и свету у Проклетој авлији, тако и о односу појединца и власти у роману. Тема овог дела јесте управо проклета авлија, тј. институција власти која представља симбол свеопште утамничености. Ту је реч о тамновању фра-петра у Проклетој авлији и о ономе што је проживео свих тих месеци. Кроз његово приповедање сазнајемо све о Проклетој авлији од тренутка када је утамничен, под сумњом да је папског поданика погрешно обавестио о положају балканских хришћана, па све до његовог изненадног ослобођења и упућивања у заточеништво у Акру. Фра-Петар је доминантан лик, па и наратор. О њему сазнајемо из приче коју приповеда непознати аутор. Одувек је показивао интересовање за часовнике и алате и он је човек који не воли причљивост. Ухапшен је без икаквог повода, тј. игром случаја, без могућности да ишта каже у своју одбрану. Његово психичко стање почиње да се мења када упознаје Ћамила. У њему се тада јавља нека врста сажаљења према Ћамилу, јер схвата да је он другачији, опседнут књигом и учен човек, који је потпуно невин и утамничен само због простоте и тупоглавости тадашњег режима. То је младић који се због забрањене љубави потпуно окренуо књизи и читав свој живот посветио историји. Фра Петар му касније помаже да се врати на прави пут, на пут реалности и трајања, а не на пут препун снова, илузија и фантазија. Ћамилова потресна прича о Џем-султану и Бајазиту оставиће дубок траг у фра-петру, који током времена схвата каква је власт уопште. Ни Хаим није човек лепше судбине. Он је Јеврејин из Смирне који поседује страст за причањем и који узалудно води рат и стално га губи у окршају са људима. Али како би иначе сазнали нешто о Ћамилу и осталим ликовима да нема таквих људи у таквом режиму. Тај тоталитарни режим брише све границе између реалности и фантазије. Али управо кроз њихова приповедања сазнајемо каква је власт уопште и какву улогу појединац има у друштву. Да нема тих људи, не би било ни причања, не би било ни Проклете авлије. А та тоталитарна и безобзирна власт која гута све пред собом јесте Карађоз, тј. Латифага који је био потпуно предан послу, непредвидљив и знао све о затвореницима. Његово начело којим се води гласи: Сви су криви!. Та политика управљања је потпуно окарактерисана у валији. Валија представља инкарнацију власти. Он је ревносан, глуп, али и дугих прстију. Слепа послушност је главна одлика оваквог режима. Књига је за њих највећи непријатељ, јер су обузети страхом за своје место у том режиму. У тој власти нема правде и сви су криви. Сви су губитници, без икакве могућности да се супротставе свету и власти. Проклета авлија је установа, тамница која дехуманише појединца у друштву. Највећи страдалник у овом делу је управо Ћамил. Он и Џем-султан се на крају потпуно поистовећују и обојица су се одлучили за пут снова, а не за пут реалности. И као што је Џем-султан био жртва људског сплеткарења, дипломатских манипулација и људске безобзирности, тако је и Ћамил био жртва људске нетолеранције, верске заслепљености и тупоглавости власти. Међутим, ништа се није променило ни за четири стотине година, све се врти у круг. Као што Андрић каже: Све је исто, живот се никад не мења, мења се само време и са временом слика живота пред сваким од нас. Сукоб појединца и власти је окарактерисан кроз Проклету авлију која симболизује општу ситуацију у којој се налази и сваки појединац и свако друштво. Једноставно, кроз живот ће успети они који се буду водили путем Бајазита и Карађоза, тј. путем реалности и агресивности, а не они попут Ћамила и Џема који се воде путем нереалности и снова и који су у свакој ситуацији пасивни и марионете власти и тоталитарног режима у Проклетој авлији. Милош Буркић IV-2 10

13 ,,Немој! Не! вриснула је жена. Мали дечаков пас је претрчао улицу јурећи мачку. Дечак га је очајно покушавао стићи. Смртна грешка. Излетео ми је пред точак. Ударио сам га брзином коју не могу изговорити, почињем да дрхтим на саму помисао. Полетео сам са мотора, забивши се у гепек аутомобила испред мене. Једна несрећа изазвала је дивљу ватру. Ланац је покренут. Седео сам на земљи. Нисам могао да се померим, тело ми је вибрирало. Осећао сам метал на леђима. Сила ударца ме је,,убацила у гепек аутомобила. Заспао сам (или сам барем тако мислио). Чуо сам гласове око себе, иритирали су ме. Мрзим кад ме неко буди. Отворио сам очи с намером да погледам попреко око себе.,,будан је, докторе! Дођите! Сестро! викала је Марта. Нисам имао појма шта се збива. Марта је плакала, али зашто? Хтео сам да је загрлим. Хтео сам за пољубим то биће које је било извор моје среће, али нисам могао. Нисам могао да се померим. Шта се дешава!? Био сам одсечен од свог тела. Сузе су ми кренуле, вид ми се мутио. Затворио сам очи. Осећао сам топлину на лицу. Тргао сам се. Опет сам био на истом месту. Марта је спавала на столици Феникс до мог кревета са главом на мојем стомаку. Будила се. Ухватио сам је за руку. Бризнула је у плач и загрлила ме је. Њен загрљај ми је давао осећај бесмртности. Бацио сам брз поглед на окружење. Болница, нема сумње. Почео сам убрзано да дишем. Срце ми је ударало у грудима, помислио сам да је камен. Силина лупања је била страшна. Онесвестио сам се.,,еј? чуо сам глас. Опет ме неко буди. Марта је бдела нада мном.,,шта се дешава? - упитао сам је. Глас јој је дрхтао. Доживео сам саобраћајну несрећу. Био сам у коми годину дана, али ме та вест није узнемирила, већ је оно што је следило. Приликом снимања фрактуре моје вилице, доктори су открили једну аномалију у мојој глави. Тумор. Помислио сам да сањам пошто само у сновима наилазимо на највеће страхoвe. Мартин додир ми је указао супротност још већи хорор, била је све реалност. Прогноза смрти једна година или мање. Зажелео сам да се никад нисам будио. Седео сам крај обале мора. Посматрао сам хоризонт као нешто нереално. Размишљао сам о смрти. Више није деловала као хладна и сурова, већ као ослобођење. Живот је само љуштура реалности која нас штити oд страха будућности. Осећао сам се као феникс чекао сам смрт да бих се поново родио, као ватра. Ужелео сам се Марте. Спавала ми је у крилу. Нисам био способан да знам како се осећала због свега што се збило, али ми је њено држање задавало бол. Наизглед је била весела, али сам знао да пати. Волим је више од свега. Месеци су пролазили, стање ми је било све горе и горе. Несаницу сам имао. Једино сам спавао кад се онесвестим. Црне руке су вадиле живот из мене. Изгледао сам као човек у ропству, као неко кога је животна сила одавно напустила. Наступио је десети месец. Више нисам ни јео. Повраћао сам крв неколико пута. Нисам устајао, једва сам био свестан окружења. Сваке ноћи сам сањао феникса како умире, али не и како се рађа. Посматрао сам залазак Сунца кроз прозор. Нисам размишљао, слушао сам дисање. Капци су ми се спуштали. Осећао сам умор у грудима. Падао сам, као са столице. Чуо сам буку на прозору. Феникс је слетео на лим. Дошло је време. Моје сунце је зашло. Милан Стојановић IV-1 Вера нам треба да бисмо се могли надати, нада да бисмо могли живети, а љубав да бисмо се одупрели злу Љубав, вера, нада. То су чари живота. Ко се нада, тај и верује, а када верујете у нешто толико силно, када све наде полажете у то, без икакве сумње, о чему је другом реч ако не о љубави? Није ли љубав та сила која повлачи за собом сва она осећања, све оне тренутке, све те ствари које живот значе? Јесте ли се икада запитали? Замислите живот као неку омању собу. Хладну, празну, мрачну, без прозора. Ви корачате том собом бесмислено, једнолично. Одлазите до једног краја, затим се враћате на други крај, без икаквог циља. Нисте свесни да вам нешто недостаје. Превише сте се препустили тој једноставности и то вас гуши. А онда чујете равномерно куцање на једном од зидова. Сат откуцава. Живот пролази. Соба постаје све мрачнија, али ви сте слепи! Ви нестајете полако, остављајући за собом невидљиву успомену на то да уопште нисте постојали! Остављате доказ који сведочи о томе какав сте живот водили, без веровања у избављење, надања да изван тих оронулих зидова заиста постоји нешто, живот без љубави испуњен самоћом! Бедан Живот! Бесмислен живот без икаквих таласања, без икаквих боја. О, пустите те боје унутра! Дозволите им да вас прожму, да вас освоје, да вас заробе! Будите им беспоговоран слуга, а оне ће вас наградити на најлепши могући начин, пружајући вам све оне величанствене тренутке и осећаје за које нисте ни слутили да постоје! Немојте се плашити. Чему страх ако ћете се после тога уздићи већи него што сте икад били, племенитији, оснажени таквом силом да вам ниједан трачак зла неће наудити. Са свом том љубављу у срцу, надом у очима и вером која зрачи из целог вашег бића можете уздигнуте главе, поносно и достојанствено корачати кроз живот, правећи рупе у зидовима свих оних соба, пуштајући светлост у њих, оплемењујући их, остављајући за собом видљиве трагове да сте ту једном корачали. Зато волите, надајте се и верујте! Верујте у све што је мало и беспомоћно, надајте се свему за шта сте икад помислили да нема наде и волите! Волите све што сте желели да мрзите, а оно што сте волели, заволите још јаче. Волите свом силином која постоји у вама, умрите за љубав, јер, на крају свих крајева, љубав остаје онај свети траг, она успомена која наставља да живи, након што ваше срце стане. Заувек. Сара Њагојевић III-4 11

14 Поноћ је Живот. Точак среће који се окреће. У једном тренутку је све бајно. Снови постају јава. А онда, долази онај проклети тренутак који те натера да промениш поглед на свет, промени ти живот из корена. Сећам се. Двадесет трећи октобар, Сарајево. Кроз прозор своје собе видим лице поштара. Асоцира на плаћање рачуна и зато не волим да га видим испред своје куће. Али овог пута изазвао је неки чудан осећај у мени. Чујем мамин врисак. Осећам забринутост која долази са доњег спрата. Бежим у собу своје млађе сестре која спава као анђео. Држећи њу за руку, постајала сам смиренија. Мучила ме је мисао да поштар овог пута није дошао због рачуна. Рат?! Особа која је мени све иде у рат? Осврнула сам се око себе. У дневној соби кофери, торбе, кесе. Језив призор. Бол у грудима ме је кидао. Страх ми је обузео цело тело. Чујем татине речи како ће све бити у реду. Он одлази а ја бежим у своју собу. Не подносим растанке. Мама је покушавала да изгледа смирено, иако је три пута испеглала исту кошуљу. Хтела сам да време само прође. Покушавала сам да створим свој свет, али сам заправо била све узнемиренија. Минут до поноћи. Ожеднела сам. Силазим на доњи спрат. Газим последњи степеник дугих степеница и у том тренутку казаљка откуцава поноћ. Због грмљавине, пуцњаве и сећања нисам приметила да звони телефон. Био је то неописиво језив звук. Подижем слушалицу и чујем непознати глас који је изустио само: Није успео. Испала ми је чаша из руке. Распала се на хиљаду комадића, као и ја. Маму је то пробудило. Било јој је јасно да смо саме. Нема га више. Кроз плач се чуло: Имамо анђела. И данас, после десет година, тачно у поноћ запалим свећу у знак сећања и захвалности према њему. Био је најбоља особа коју сам познавала. А бол не престаје, нити ће икад престати. Ена Ђорђев II-3 Ученици креирају постер Дечији вашар Верујем у Верујем у зомби-апокалипсу. Наш судњи дан је све ближи. Ускоро ће људска нација бити замењена зомбијима. Зомбијима. Прво се треба запитати шта су уопште зомбији. Како они изгледају? Скоро свака особа којој сам поставила ово питање ме је намрштено погледала, одбијајући да одговори, а њихови погледи су говорили: Какво глупо питање, па сви знају како зомбији изгледају!колико је само филмова на ту тему настало из велике плодне америчке машине! Само се један чича одважио да одговори: Зомби је створење без срца и осећања чије је тело прекривено остацима крваве одеће, са расеченим устима из којих куља крв, буљавим очима и који хода као да су му ноге поломљене у парампарчад. У ствари, дете моје, тако бар Амери кажу. Да, тако бар Амери кажу. Кад сам рекла да ћемо ускоро бити замењени зомбијима, нисам мислила на ове имагинарне зомбије којих има само у филмовима, већ на праве зомбије који постоје у стварном свету. Инвазија зомбија ће ускоро почети-за оптимисте, та инвазија је већ почела за људе реалних погледа на свет. Неће нас заменити нека друга врста живих бића по имену зомби, неће они доћи са неке друге планете. Ми ћемо сами себе заменити, модификоваћемо се у монструозне створове и зваћемо се зомбијима. Људи су жива бића која имају срце, осећања и која знају да се воле. То су бића која разговарају међусобно, која се друже и поштују. Бића која имају разумевања за друге јединке своје врсте. То су бића која не проводе највећи део свог живота држећи мобилне телефоне и сличне уређаје у својим јадним ручицама, очију уперених у екран. Зомбији су сушта супротност. Судећи по томе, зомби-компанија је направила невероватан број својих производа који ступају на снагу чим се произведе нови мобилни телефон. Човек је темпирана зомби-бомба. Сваки човек има предиспозиције да постане зомби. Када у његове руке доспе мобилни телефон или нека друга слична стварчица, тада креће преображај. Човеку мобилни телефон постаје најважнија ствар у његовом кратком животу. Он почиње да се удаљава од својих пријатеља, породице. Полако губи способност комуникације, која за собом у вечну таму повлачи способност разумевања и поштовања. У заборав пада и осећај за љубав, а на крају, и способност живљења. Тако да, људи, уколико приметите бар један од ових симптома, будите уверени да сте започели један нови животживот зомбија. Да ли ће вам бити боље или горе, па-сами сте бирали. Анастасија Радовановић III-4 12

15 Срећан сам зато што се радујем ономе што имам, а не жалим за оним што немам Једна мисао коју сам прочитала је оставила велики утисак на мене. Срећа није дестинација већ путовање. То је био један од оних тренутака у којем се променио мој поглед на живот, јер је изгледало као да сам коначно решила неку тешку загонетку која ме је тако дуго мучила и спречавала да живим пуним плућима. Проведемо читав живот чекајући да нам се деси нешто магично, да стигнемо до неког врхунца где нас чека срећа за коју смо сигурни да онда, када је добијемо, ништа неће моћи да је уништи. За неког је то богатство, за неког љубав или нешто треће. Али, да ли је то могуће? Да ли је могуће бити константно срећан и без брига? Мој одговор је: не. У животу имамо успона и падова и ствари се стално мењају, на то једноставно не можемо да утичемо. Још као мала сам поставила себи циљ да успем у животу. Нисам ни знала шта то значи за мене, само сам знала да ми је неопходно да бих била потпуно срећна. Толико стреса, бола, муке и патње сам себи нанела због тога, а да нисам ни била свесна. Пропустила сам толико лепих тренутака фокусирајући се на нешто што ме је терало да лудим и изобличило мој млади ум да види само лоше ствари у свему. Нисам схватала да је срећа управо то, тренутак. Тренуци који нам се свакодневно дешавају, ситнице које испуњавају наше животе. Зар не осећате срећу када вам неко упути осмех или лепу реч? Зашто проводимо толико времена осећајући бол и мржњу због нечега што нас је повредило, а тако мало ценећи оно што имамо? Када смо постали тако незахвални? Зашто не ценимо то што смо уопште добили прилику да живимо? Тако је лако заборавити да нам је мало потребно за срећу. Тачно је то да треба да размишљамо о будућности и да тежимо ка нашим циљевима и ка остварењу наших жеља, али то не значи да треба потпуно да игноришемо садашњост и пустимо да нам живот промакне. Материјалне ствари не чине срећу. Неко ко је сиромашан може бити много срећнији од оног ко је богат, јер богат није научио да цени и стално жели више. Увек када се говорило о томе како срећу чине мале ствари, мој мозак као да то није прихватао. Тек сада, када јесте, осећам се као да могу лакше да дишем, анксиозност коју сам осећала због гомиле небитних ствари је попустила и схватила сам да ме константна брига око будућности не води никуд. Тек сада, после толико времена, могу да кажем-живот је леп. Јована Казимировић II-3 ТАМО ДАЛЕКО Тамо далеко, још док сам била мала, маштала сам да, кад порастем, уберем косовски божур и њиме улепшам своју косу. Жеља ми се није испунила. Дошло је зло време, а са њиме и зли људи. Поља црвених божура нисам ни погледала, јер сам због страхоте рата који се надвио над мојим родним крајем ужурбано са својом породицом отишла. Једноставно- побегли смо. Прошле су године. Али, та поља цвећа која расту само ту и нигде више на свету, остала су у мом сећању. Не могу ни да замислим колико је неубраних, непомирисаних цветова остало као опомена и сведок људске злобе и људских зверстава. После толико година у мени не јењава жеља за одласком на то место, на та црвена и мирисна поља! Не знате ви како божур мирише! Као што су наши преци гледали преко туђинских брда и чезнули да се врате у своју отаџбину, тако и ја гледам ка небу не би ли Господ услишио моје жеље. Често,у сну, себе видим са својим вршњацима како раздрагано трчкарамо и беремо косовске божуре. Надгласавамо се чији је цвет бољи, а сви су исти. Сви лепо изгледају и опојно миришу. Али, прошлост се не враћа. Свесна тога, почела сам нови живот, далеко од родног краја. Покушавам да опростим тим злим људима што су ми украли детињство, али не могу да им заборавим зло нането мени и многим, многим мојим вршњацима. Мој карактер је ојачао тако да не падам у очај и безнађе. И зато су моје мисли тамо где сам направила свој први несигурни корак, где сам изговорила прве речи, где су моје лице прекриле прве сузе. Жал за изгубљеним детињством. Ја сам овде, али гроб мог стрица, једва уочљив од превелике траве, тамо је. У немогућности да запалим свећу и обасјам му пут, често идем у цркву. Свуда пођи- својој кући дођи, каже народна пословица, али, у мом случају, она не важи. Ја не могу тамо да се вратим. А толико бих желела! Најлепши је родни крај. У животу је све могуће. За мене је можда касно, али за будућа поколења постоји зрачак светлости у тамном тунелу. Волела бих да више не причам о овоме, него да моја најдубља осећања изразим тамо где би свака моја изговорена реч имала прави смисао. А то је- тамо далеко. Драгана Васић IV/3 Стојим испред огледала и посматрам лик који ми се благо смешка. Силуета те особе ме привлачи и нежно додирујем стакло. То сам ја. Али ко сам ја? Кроз све ове године мог постојања трудила сам се да упознам себе. Да спознам своје врлине и прихватим своје мане. Целог живота посматрам друге људе. Продирем у њихову душу, откривам њихове слабости, налазим место на којем лежи сва њихова снага. Сазнајем чему се диве, који су њихови снови и чега се боје. Али то су други људи. Ја припадам себи. Мада, морам признати да не знам све о себи и да нисам особа која себе познаје најбоље. Нисам много тога доживела да би ме ишта од тога променило, али сам прошла кроз дуги низ срећних и оних мање срећних тренутака. Често себи постављам питање да ли сам добра особа. Једна страна мене стварно јесте. Увек сам ту за пријатеље, за своју породицу. Трудим се да што више помогнем. Саосећам са људима, делим срећу и бол са њима. Разумем њихову патњу и чиним све што је у мојој моћи да живот буде бољи. Али, онда на сцену ступа она скривена, друга ја. То је она особа коју ретко ко зна. Трудим се да је сакријем што дубље у себе, али то је некада немогуће. Лажна пријатељства су највећи повод мог То сам ја безосећајног понашања. Сви ти пријатељи на крају открију хладну страну моје личности. Такође, дволичност и лажи ме често натерају да пребрзо реагујем, кажем оно што не мислим и после се кајем. Колико сам тврдоглава, упорна и самоуверена још нека су од многобројних питања која ме муче када останем сама. Тврдоглава сам превише. Оно што умислим у својој глави, морам и да остварим, на овај или онај начин. Знам да то није добро. Таквим карактером умем да повредим невине људе, а самим тим и себе. С друге стране, баш са том великом вољом да остварим своје сне, на крају их и остварим. Самоувереност ме тера да верујем себи и када то нико други не ради. Међутим, није то толико лоше, јер у неким тренуцима имам само себе. Сва та животна искуства нас терају да временом постанемо зрелији људи. Циљ живота је изборити се са лажима, препливати море искушења, скинути маске, бити човек. И даље стојим испред огледала. Очи ми лутају преко прозирног материјала и опет угледам исти онај смешак. Хладноћа на јагодицама прстију ме враћа у реалност. Сада схватам. То сам ја, једина ја. Па и није тако лоше бити ја. Теодора Манић I-4 13

16 Четири ствари се не могу вратити: изговорена реч, одапета стрела, протекли живот и пропуштене прилике Кајање. Да ли сте икад осетили то? Да ли сте икад осетили како вам се у телу, у глави, руши милион планина, огромних и тешких, и како сав тај терет пада на ваше срце, притиска га и гуши до тачке пуцања, до тачке лудила? Јесте ли се икада покајали? Бацила сам нож. Сечиво, оштро и ужарено, секло је ваздух ковитлајући се, и погодило мету. Урлик је био толико снажан да је разбио сва невидљива стакла која су нас окруживала, претварајући их у делиће, толико ситне да их нисам могла поново спојити. Али тај урлик није био само урлик рањеника, већ џелата. Мој урлик. Отео ми се из грла истог тренутка када сам осетила да нож напушта моју руку, да речи, те проклете речи које су непромишљено излетеле, оштрије од било које сабље која постоји, плешу бесно по ваздуху, уништавајући последњи трачак среће који сам имала. Био је то урлик кривице, тако снажне да ме и даље изједа, сурово, мучно, без престанка. Нема више светла. Сунце неће засјати. Смрачило се заувек. И та тама, тако пуста и мучна, прожима ме, део по део, убија ме изнова и изнова без свршетка. Где је крај? Где је смрт? Дајте ми ту проклету смрт да је загрлим, да се сјединим са њом, да постанемо једно, да се ова несносна агонија коначно заврши! Не усуђујем се да се борим јер, заправо, овде ми нема победе. Овде постоје само губици које је немогуће повратити. Ни једна, ни две, ни милион суза не може зацелити рану коју сам направила, ублажити реч коју сам изговорила, повратити прилику која је сад пропуштена. Ни тама се неће разредити. Наставиће да гуши истом оном упорношћу којом је започела. Једина нада која остаје је да ће се све брзо окончати, да ће тама коначно распрснути моје срце и одвести ме у милине раја да вечно тамо сневам. Ах, да сам те среће Та кривица, чудна је то ствар. Тако неопипљива, неухватљива, а толико моћна да вас доведе до оне границе где се запитате зашто још увек постојите и пожелите да вас више нема. А што је најгоре од свега, она је ту због вас, због ваших поступака који на крају не боле толико оног другог колико вас изједају. Нема исправке, нема повратка, јер, нажалост, време се не може вратити. Зато не замахујте ножевима, не призивајте таму, већ испуните време и простор најлепшим могућим речима које можете смислити. И када оне буду погодиле мету у срце, онако паперјасте и нежне, знаћете да сте уместо једног помрачења добили најблиставије зраке које је јутарње сунце могло да створи. Нове снове, нову наду, нове успомене. Заувек. Сара Њагојевић III-4 Мајка Једини син, мамин првенац госпође Марковић је устину знао добро да помера препрануле полумесеце осамнаестогодишње стражњице, радио је то некако уметнички. Надреализам њених груди. Ивана врисну. Док је еуфорично скакала по њему, полумртва цигарета јој је падала са доње усне. Опет врисак и само једна велика тачка. -Дај ми руку... Помирисала га је и пољубила, имао је укус као вино и јефтини упаљач. Онда Стефан нагло устане, обуче нове зелене фармерке L величине, утопи се у црвену адидас мајицу, стави два млаза парфема, прислони усне уз своју девојку и напусти Дом. Нова мечка коју је добио од мајке за осамнести је палила Карађорђеву улицу у Неготину. Тихо КЛИК и продорно БИП су били мали обред којим би ауто говорио Добро дошли, госн!. Увалио се у ново кожно седиште, убацио у прву док је гледао свет кроз ray ban aviator. Пљунувши жваку, приметио је сукрвицу у секрету. Највероватније десни. Крв. ~ -Светлана, ја Вас молим... -Не долази у обзир! Избачене јагодице су на лицу госпође Марковић хорски певале ГОРДОСТ, док очи које су се криле иза сочива у жад зеленој боји (са диоптријом -0,75) нису одавале нимало емоција. Човек који је молио насупрот њене значке ДИРЕКТОР био је и одвише мршав и одвише мио да би се замерио надређеном у менопаузи. -Али, то би ми стварно значило, Милица је трудна, очекујемо трећу бебу, ја... Ја Вас преклињем... Радићу било шта, само да фирма покрије. -Да ли ти ја личим на Црвени крст? Сиктала је. -Не...госпа... -Ја сам госпа? Дај молим те... -Извините гос... Овај, директорка... Кнедла му прође низ грло. -Божић је... Ја вас преклињем, радићу за Божић, ево упола дневнице и без топлог оброка... Вољан сам за рад, шта год имате, само ми треба здравствено, дете је у опасности... Дајте ми неки по... Био је то кажипрст. Кажипрст који га је дубоко осуђивао и он паде на спикерфон. Обезбеђење, молићу! Очи радника гледале су немо и празно. Свака шанса да кући донесе кило печеног кромпира и једно оскудно пиле отишла је низ сливник једне старе и зарђале каде. А како ће му се жена породити када нико не прима људе без здравственог? Бркови се не мицаху. Оде, а комарац слете на бледо цело Марковићке и поче да јој узима ткиво. Она искали свој бес на њему, остављајући црвени траг по себи и свом новом сакоу. Крв. ~ -Здраво, мама! Загрлила је и пољубила свог сина, остављујући мирис коко шанела за собом. -О, љуби те мајка! Па види те панталоне! А лепо сам ти рекла да је требало већи број купити! Што је више причала, Стефаново око се више ротирало. -Још када би само ту косу скратио... -Ма дај, мама... Обгрлила га је, женски мирис јој се увуче у чула. Материнство се слило у бес. Знала је она шта је Стефан радио са својом цуром. Секс, дрога и рокенрол. -Опет си био код те девојке? -Она има име! Удаљио се и пркосно стрепио. -Знам ја добро њено име... Да ли си ти свестан шта све причају о њој? Знаш ли чија је она ћерка? -Мама... Ја је волим, немој је вређати... Светлана накриви главу. -Теби не доликује да се виђаш са таквим... Њен цинизам је алегорично овладао просторијом. -Не називај је тако! -Шта? А она то као није? -Ово си последњи пут рекла, разумеш? 14

17 Капљице бале су јуриле кроз синовљева уста и падале на суву пут, плава жила му искочи на врату. -Попила је она теби памет... Ма исти си као они! -Прекиниии!!! Урлао је толико да је секретарица ушла да провери да ли је све у реду, -Ма ти ћеш мени... Извила је шаку која силовито прохуја ваздухом. Прстен са сваровски кристалом се на својим рубовима испуни крвљу. Крвљу своје крви. -Запамтићеш ти мене! Нагло је изјурио из канцеларије, не обазирући се на мајчино: Врати се! Врати се, сместа!!! -Шта гледаш? Напоље! Секретарица смотано поскочи. Прстен је осциловао у некој сасвим другој реалности, није више био накит, постао је оскрнављена амајлија. На зелени радни сто са кристала прстена спушташе се лавина еритроцита. Крв. ~ У тањиру су се налазила три пржена одреска меса, један за оца, један за трудну мајку и један би поделила његова два анђела. Мила је у јануару напунила седам, а Огњену је било четири. Трудница кутлачом наспе мало устајалог грашка који већ пет дана не бејаше свеж ни укусан, икона Св. Ђорђа је посматрала целу трпезу. Увек је у себи изговарао ту молитву, молитву за породицу, да све буде добро, да више не зависи од омладинске задруге нити од власника ових двадесет и пет метара квадратних које су једва изнајмљивали. Капљица влаге из трошног ћошка плафона му паде у чорбасту смесу, дубоко је уздахнуо и почео да једе. Бркови су бивали све маснији, ћутња све дубља. -А кад ћемо да видимо секу! -Ускоро, душице... Завршивши свој део шницле, почели су чаврљати. -Тата, данас је мама поправљала сијалицу. -Јел да? Погледао ју је наивно. -Јесте, јесте. Попела се на столицу и ставила сигурносни конопац око врата... Баш је био јако стегнут. Била је уплакана јер није могла да добро да је причв... -Доста, Мила! Викнула је и сувом шаком прекрлила свој модри врат. Понор у очај тишине. Знао је да су још гладни тако да се прихвати ножа, расече његову шницлу и да њима. Даће тата за анђеле... Очи свеца су постајале све уморније и уморније, зверињске очи гледале су кроз икону право у труднички стомак. Св. Ђорђе копљем успава те очи. И бум... Зоране... Ја... Мислим да је време.. АААаа..! Срце му залупа све јаче и јаче. Али ми немамо осигурање... Ни једна установа нас неће примити. Легни... Мила, донеси лавор... Млаз боје маковог цвета проври између њених бутина. Крв. ~ -Ваша донација би помогла људима на Косов... Заколутала је очима. -Господо, жао ми је што ово морам да вам саопштим, али моје радно време је истекло, а за пола сата ми почиње серија тако да... -Разумели смо, госпођо... Представници УНИЦЕФ-а напустише канцеларију, исто учини и госпођа Марковић. Узела је своју торбу од крокодилске коже и упозорила радницу: -Рекла сам ти да у тај проклети сендвич стављаш руску салату без грашка! Мрзим бљутави грашак! Разумеш? -Да, госпођо... Извините госпођо... Огрнула је мантил, смеђа тканина је миловала њена мршава и оштра рамена. Суве и испуцале усне условише налет гвожђа у устима. Крв. ~ Потписивала је задњу уплатницу на шалтеру Алфа банке у центру Неготина. Провукла их је кроз мало прозорче. Службеница обори поглед и започе верификацију примљених уплатница. Била је то веома спора и трома жена. Можете ли брже мало, почеће ми серија... Жаболике очи просијаше кроз дебело стакло. Нека вам буде... Светлана Марковић је осећала неописиву потребу да одржи радници буквицу, али овде она није имала моћ. Ђубре једно дебело, пукла бих ја тебе по том џепу. Ако пристанете на добровољно давање крви, ваша рата биће умањена за чак три посто! Директорка се пискаво насмеја, био је то исти онај смех који су зликовци из Дизнијевих цртаћа користили. Као што видите, мени моје рате сасвим одговарају, а своју крв не желим ни са ким да делим! Поцепа флајер о давању крви и бунтовнички напусти банку. Шалтерска радница српске филијале банке Alpha искашља мало црвенила. Крв. ~ -Жао ми је, али ваше дете је мртворођено, да сте стигли на време или пак са осигурањем... Нешто пуче у радниковом срцу. Реч направи срчу у његовим грудима и расече му ћелије. Било је то оно стање незнања, стање одсуства емоција. Није знао како да реагује, мала бебећа обућа коју је наменио својој новој ћерки сада је носила натпис - Дечје ципелице, никад коришћене. Зоран зајеца.слив течног рубина ми процури из носа преко бркова и горње усне. Крв. ~ Увалила се у своју кожну фотељу и пустила 359 канал, ишчекивала је серију, а онда телефон зазвони. -Да ли је то стан породице Марковић? -Наравно да јесте... А ви сте? -Ја сам доктор Предић, можете ли ми рећи ваше име? -Шта се побогу десило? -Име, молићу? Прстима је увијала жицу телефона. -Светлана. -Ваш син, госпођо... И ту се њој пресече синапса, све је деловало као сан. Кроз спикерфон на телефону су јурцале речи: Син. Крв. Литар. Нулта негативна. Два дана. Скретање код Кусјака. Госпођо. Мртав. МРТАВ. МРТАВ Капилар у њеној десној беоњачи пуче и ткиво се изли у око. Крв. ~ -Светлана, не знам... Не могу да нађем ништа... Нашао сам и екстази и бубреге, али нико не дилује крв, изгледа да се крв не може купити... Она спусти слушалицу. Беоњача се пунила.. ~ -Докторе, учинићу било шта... -Жао ми је, сами морате наћи крв. Залихе у читавој Србији су веома мале и тешко се набављају... Нервозно је узела његову шаку и поставила на своју млитаву, стару и сасушену дојку. По први пут госпођа Марковић окуси очај и понижење. -Било шта... Цвилела је. Доктор се повуче у себе и цимну руку. -Рекао сам вам, немамо... Зависите од доброте људи сада, нађите донатора или не верујем да ће Стефан преживети.а сада бих вас замолио да напустите просторију. Скочила је на његa, окачила се полумлитаво о његов бели мантил. -Како не можете наћи даваоца... Молим вас... Ево! Ево видите, за вашу супругу или ћерку! Прави су! Кидала је огрлицу са бисерима и гурала их му је у профил. -Смирите се, жено... -Не желим да се смирим... Он... Моје мало дете... Моје прво... Узели сте ми га! Зашто ми не желите помоћи? Преклињем вас!!! Склопила је руке и пала ничице, давила се у своме јецају. Попићу моје сузе вечерас. ДУМ Врата се отворише. Раширених ногу, маскаре сливене низ образе, гледала је празно у Зорана Симића, свог бившег запосленог. Био је црвен у лицу и крвава носа, очи му бејaху замагљене, пуне туге. -Ја ћу донирати крв... У Госпођи Светлани Марковић нешто умре. Алекса Рајковић 15

18 Савремене пушкице 21. века Ово је топ 10 листа савремених пушкица: 10) Папирићи обложени лепљивом траком: Још од давних времена се користе папири као пушкице, али обложени лепљивом траком се користе зато што лакше клизе из рукава. Без лепљиве траке су храпави папири и могу лако да се залепе за рукав. 9) Пушкице на нокту: Писање по рукама превазилази сваку меру и лако се открије. На ноктима обично пишу хемијском оловком пошто не може ни сам/а да види док не окрене руку према сунцу. Онда светлост приказује написану реч. 8) Невидљиви фломастери: На сваком каналу на телевизији рекламирају невидљиве фломастере. То су фломастери који, када пишеш белим, не види се ништа, али када пређеш нечим другим- види се реч. 7) Хемијска оловка са пушкицом: Постоји од године и лако може да се открије за време часа ако професор зна за ту хемијску оловку. 6) Shazam: Најновија и најбоља апликација за smart phone која препознаје било коју песму, композицију па чак и оперу на било ком језику. Користи се највише на часовима музичке културе. 5) Бубице: Постоје веома тихе бубице које се скроз завуку у уво и не могу да се примете. Али зато коштају читаво богатство. Ученици највише користе слушалице због којих је неколико ученика наше школе добило укор. 4) Google наочаре: Изум који је кренуо у производњу године. То је цео компјутер пред вашим очима. Али се исто лако може открити за време часа уколико знате за њих. 3) Smart band: Наруквица упарена са телефоном и приказује холограм слике са телефона на вашој руци. Чим продрмате руку, слика нестаје, тако да је тешко открити за време часа. 2) Google сочива: За сада су google сочива створена само за снимање са камерицом микроскопских димензија. Али то може да се употреби да пре часа снимите лекцију и преко зеница пустите и гледате снимак за време теста. 1) Smart watch: Топ 1 зато што на тржишту може да се нађе за 100 евра, изгледа као сат, а у ствари је на додир и можете да зовете, слушате музику и дописујете се. Тешко га је открити за време часа пошто увек када кликнете (икс) створе се бројеви као на дигиталном сату. Промоција пројекта Дистрибуција флајера 16

19 ИЗРЕКЕ СУ УКРАС ГОВОРА, ИЗВОР МИСЛИМА И ВАЉАН ВОДИЧ КА ДОБРИМ ДЕЛИМА. (Аристотел) Не троши много речи да кажеш мало, већ мало речи да кажеш много. (Питагора) Онај који није несрећан лако даје савете онима који то јесу. (Есхил) Кад би неким људима упростили њихов речник, они не би имали шта више да вам кажу (Карел Чапек) Људи једнако преувеличавају и срећу и несрећу. (Оноре де Балзак) Знање има граница, а незнање их нема. (Бранислав Нушић) Пријатељ је потребнији од ватре и воде. (Еразмо Ротердамски) О неком човеку не треба судити по ономе што не зна, већ по ономе што зна. (Етјен Кондијак) Складност у мишљењу ствара пријатељство. (Демокрит) Знање је отров који у великим дозама лечи, а у малим убија. (Мор Јокам) Две су ствари бесконачне: свемир и људска глупост; мада нисам сигуран за свемир. (Алберт Ајнштајн) Човек је рођен за рад као птица за лет. (Мартин Лутер) Људи умиру од болести, а не од вредног рада. (Мо Јен) Марљивост је мајка добре среће. (Мигел де Сервантес) Кад умрем, биће довољно времена за спавање. (Бенџамин Френклин) Читалац живи хиљаде живота пре него што умре. (Џорџ Р.Р. Мартин) Речи лако могу да значе и све и ништа. (Иво Андрић) Ниједна битка се не добија у кревету. (викиншка изрека) Jачи је ко победи себе него онај ко савлада најјаче бедеме. (Овидије) Не састоји се слава у богатству ни кривица у сиромаштву. (Апуле) Пријатељ је наше друго ја. (Питагора) Улога пријатеља је да буде уз вас када грешите. Када сте у праву, сви ће бити поред вас. (Марк Твен) Једнаки се с једнакима најлакше здружују. (Цицерон) Велика срца воле, мала траже да буду вољена. (Рабиндранат Тагоре) Љубав је најнесигурније осећање. (Јован Дучић) Купљену љубав одмах продај. (португалска пословица) Jедна реч нас ослобађа од свих болова и тежина живота: то је љубав. (Софокле) Потребно је стотину мушкараца да се подигне табор, али је за дом потребна жена. (кинеска пословица) Породица је језгро цивилизације. (Вил Дурант) Породицу не чине само они са којима смо у крвном сродству. Чине је и они који нас држе за руку онда када нам је то најпотребније. (анонимус) Нема сумње да се најважније врлине људског друштва стварају, јачају и одржавају у породици и дому. (Винстон Черчил) Богатство човека се мери оним за чим он не жуди. (Махатма Ганди) Све има онај који ништа не тражи. (Публије Сирије) Када је у питању новац, онда је свако исте вере. (Волтер) Проклињао сам што немам ципеле док нисам срео човека који нема ноге. (персијска пословица) У очима мајке и најмања буба постаје газела. (мауританска пословица) Мајка разуме и оно што дете није изговорило. (јеврејска пословица) Здравље није све, али без здравља, све је ништа. (Артур Шопенхауер) Храброст је као љубав, мора се хранити надом. (Наполеон Бонапарта) Срећа је као здравље, ако га не примећујеш, значи да га имаш. (Иван Тургењев) Човек се само онда плаши кад није сам са собом у дослуху. (Херман Хесе) Правда је зао и обестан господар, не да да јој се противречи. (Иван Цанкар) Опростите својим непријатељима, али им не заборавите имена. (Џон Ф. Кенеди) Неистражен живот није вредан живљења. (Сократ) Нема смртника који је потпуно срећан. (Аристофан) Смрт је сан без снова. (Наполеон Бонапарта) Не бојимо се смрти већ размишљања о њој. (Сенека) Био сам што си ти, а ти ћеш бити што сам ја. (латинска пословица) Било би добро кад би младост знала све што може, а старост могла све што зна. (бурманска пословица)

20