ОДЛУКУ. - Износ камте на уплаћени износ са доцњом од 5.000,00 EUR по

Спољнотрговинска арбитража при Привредној комори Србије у Београду, и то [ ] као арбитар појединац, са записничарем [ ], решавајући у спору тужиоца [ ] из [ ] Република Србија, кога по пуномоћју заступа [ ] адвокат из Београда, против туженог [ ] Република Македонија, ради дуга у износу од ЕУР 2.276,00 са каматом и захтевом за накнаду трошкова арбитражног поступка, по спроведеном поступку и по одржаној усменој расправи дана 10. јануара 2008. године, на основу чланова 13., 34. став 7., 37. став 6., 47. став 2. Правилника о Спољнотрговинској арбитражи, доноси следећу ОДЛУКУ ОБУСТАВЉА СЕ ПОСТУПАК у погледу тужбеног захтева за главни дуг у износу од 2,276,00 ЕУР с обзиром да је тужилац својим поднеском од 18. јануара 2008. године повукао тужбени захтев за главни дуг који му је тужени у међувремену у целости исплатио. УСВАЈА СЕ тужбени захтев у погледу камата и обавезује тужени да плати тужиоцу на име камата за доцњу у исплати главног дуга: - Износ камате на главни дуг од 2.276,00 EUR, по каматној стопи од 3,25% годишње, почев од 28. октобра 2006. године до 21. децембра 2007. године; - Износ камате на уплаћени износ са доцњом од 2.500,00 EUR по каматној стопи од 3,25% годишње, почев од 20. октобра 2006. године до 13. новембра 2006. године; - Износ камте на уплаћени износ са доцњом од 5.000,00 EUR по каматној стопи од 3,25% годишње, почев од 20. октобра 2006. године до 06. фебруара 2007. године; - Укупно добијени износ на име камата умањује се за 44 ЕУР јер је тужени приликом последње уплате тужиоцу на име исплате главног дуга уплатио 44 ЕУР више. - Овај износ тужени је дужан да уплати у року од 15 дана од дана пријема ове одлуке. УСВАЈА СЕ тужбени захтев у погледу трошкова поступка и обавезује тужени да плати тужиоцу износ од 43.640 динара на име регистрационих и арбитражних трошкова и трошкова заступања у року од 15 дана од дана пријема ове одлуке. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I НАДЛЕЖНОСТ СПОЉНОТРГОВИНСКЕ АРБИТРАЖЕ ПРИ ПРИ ПРИВРЕДНОЈ КОМОРИ СРБИЈЕ ПОСТОЈАЊЕ АРБИТРАЖНОГ СПОРАЗУМА 1. Тужилац је поднео тужбу Спољнотрговинској арбитражи при Привредној комори Србије у Београду (заведеној у Секретаријату Арбитраже т. 8/07 од 25. маја 2007. године) у којој је, између осталог, навео да је надлежност ове Арбитраже предвиђена чланом 9. Уговора о продаји

2 једнодневних женских пилића, бр.194-1/06, који су тужилац и туженик закључили у Битољу 21.септембра 2006. године. 2. Тужени је уредно примио тужбу 3. септембра.2007. године, а исто тако и позив за расправу 17. децембра 2007. године, након чега није истакао приговор ненадлежности Арбитраже. 3. Пошто туженик није у остављеном року одговорио на тужбу коју је уредно примио 3. септембра 2007. године, овај спор је, сагласно одредбама става 1. члана 15. Правилника о спољнотрговинској арбитражи, изнет пред Председништво Спољнотрговинске арбитраже у ужем саставу да би се утврдило да ли је у исправама, које је поднео тужилац, садржан споразум о надлежности Арбитраже. Након што је размотрило списе овог спора и исправе које је тужилац поднео, Председништво у ужем саставу утврдило је у Записнику са седнице одржане 8. новембра 2007. године да се у исправама овог спора налази арбитражни споразум. Како је у Записнику констатовано, Овај споразум је садржан у члану 9. Уговора закљученог у Битољу дана 21.09.2006. године, а који је код [ ] заведен под бројем 194-1/06 од 21.09.2006. године. 4. Арбитар појединац, имајући у виду члан 13. став 1. Правилника о спољнотрговинској арбитражи, такође је установио да у споменутом Уговору о продаји једнодневних женских пилића, бр.194-1/06, који су тужилац и тужени закључили у Битољу 21.09.2006. године, постоји и да је пуноважна арбитражна клаузула о надлежности ове Арбитраже. Наиме, у члану 9. тог Уговора о продаји јасно је речено да (је) У случају спора по... уговору надлежна... Спољнотрговинска арбитража при Привредној комори Србије из Београда чија одлука је обавезујућа за обе стране уговорнице. Према томе, сасвим је очигледно да су обе уговорне стране из Уговора о продаји, одн., сада тужилац и туженик, у случају спора предвиделе надлежност управо Спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Србије у Београду. II ИМЕНОВАЊЕ АРБИТРА 1. У тачки II својe тужбe тужилац је с позивом на члан 26. Правилника о Спољнотрговинској арбитражи (који је био на снази у време закључења споразума о Арбитражи; сада члан 20. ст.1., Правилника о Спољнотрговинској арбитражи од 8. јуна 2007. године, којим се спор чија вредност није већа од 70.000 USD поверава арбитру појединцу), за свог арбитра изабрао [ ] са Листе арбитара коју је својом Одлуком од 15. децембра 2005. године утврдила Скупштина Привредне коморе Србије. Према ставу 1. члана 21. Правилника о спољнотрговинској арбитражи, странке могу споразумно, у року од 30 дана од одговора на тужбу, да изаберу арбитра појединца и да о томе писмено обавесте Арбитражу. О свим овим околностима, као и о последицама одсуства споразумног именовања арбитра, предвиђеним у ставу 3. члана 21. Правилника, Секретаријат Арбитраже обавестио је туженика својим дописом од 29. августа 2007. године уз који му је послао и тужбу са прилозима - Правилник Спољнотрговинске арбитраже и Листу арбитара. Такође, дописом од истог дана, Секретаријат Арбитраже је о томе обавестио и тужиоца. Туженик није одговорио на тужбу нити се изјаснио о арбитру предложеном од стране тужиоца. Пошто странке нису споразумно у споменутом року

изабрале арбитра појединца, председник арбитраже је сагласно члану 21. став 3. Правилника Закључком од 8. новембра 2007. године као арбитра појединца именовао [ ]. 2. Арбитар појединац именован од стране председника Арбитраже прихватио се функције арбитра о чему су и тужилац и тужени уредно обавештени дописом Секретаријата Арбитраже. Уз допис је странкама достављена и копија изјаве арбитра да се прихвата дужности и да је независан у односу на странке. Ниједна од странака није ставила примедбу у року од 15 дана од дана пријема изјаве, тако да је арбитар именован у смислу става 3. члана 25. Правилника. 3. Из свега реченог произилази да је Арбитража у овој правној ствари уредно конституисана, у складу са наведеним релевантним одредбама Правилника о спољнотрговинској арбитражи. III МЕРОДАВНО ПРАВО 1. Уговором о продаји закљученом између странака у Битољу 21. септембра 2006. године, поводом чијег је извршења покренут поступак пред овом Арбитражом, није одређено које ће право бити меродавно за решавање евентуалног спора. 2. Арбитар сматра да у овом случају треба у првом реду применити одредбе Конвенције Уједињених Нација о уговорима о међународној продаји робе (Бечка конвенција) из 1980. године. Наиме, према њеном члану 1. став 1. тачка (а), ова Конвенција примењује се на уговоре о продаји робе закључене између страна које имају своја седишта на територијама различитих држава уговорница. Притом, [ ] има седиште на територији Србије, [ ] на територији Македоније, а обе државе су чланице ове Конвенције (Србија од 2001. године, а Македонија од 2006. године). Осим тога, према члану 7. став 2. Конвенције, питања која се тичу материје коју она уређује, а која нису изричито решена у њој, решаваће се према општим начелима на којима ова конвенција почива или, у одсуству тих начела, према праву меродавном на основу правила међународног приватног права. У том смислу, могу се применити и одговарајуће одредбе Закона о облигационим односима Србије, с обзиром да је српско право меродавно на основу члана 20. став 1. т. 1. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља као право државе на чијој се територији у време пријема понуде налазило седиште продавца. 3. На поступак пред Арбитражом арбитар је применио одредбе Правилника о Спољнотрговинској арбитражи, сагласно ставу 1. члана 45. тог Правилника. IV АРБИТРАЖНИ ПОСТУПАК 1. Поступак пред овом Арбитражом покренут је тужбом коју је тужилац поднео 25. маја 2007. године. 2. Арбитар је увидом у поштанске повратнице и извештаје правног лица регистрованог за послове достављања (DHL) утврдио да је туженик, од стране Секретаријата Арбитраже, уредно обавештаван о свим поднесцима и радњама тужиоца и Арбитраже. 3. Туженик је уредно примио тужбу (упућену од стране Секретаријата Арбитраже дописом од 29. августа 2007. године) дана 3. септембра 3

4 2007. године што се види из повратнице број RR 117761485 RS. Такође, туженик је уредно примио и позив за расправу (упућен од стране Секретаријата Арбитраже 12. децембра 2007. године) дана 17. децембра 2007. године што се види из повратнице број RR 117762931 RS. 4. Тужени није одговорио на тужбу нити је расправи приступио. У свом допису од 29. августа 2007. године, Секретаријат Арбитраже је обратио пажњу тужиоцу на став 7. члана 34. Правилника по коме, ако уредно позвани туженик не одговори на тужбу или позив, или одбије да узме учешће у арбитражном поступку, арбитражни поступак се наставља према одредбама Правилника. 5. Усмена расправа одржана је 10. јануара 2008. године с почетком у 12 сати у просторијама Арбитраже. Расправи је приступио само пуномоћник тужиоца, адвокат Крунислав Босијоковић, по заменичком пуномоћју, које је приложено у списе предмета. Доносећи Закључак да се усмена расправа одржи без присуства тужене стране, арбитар је констатовао, најпре, да према ставу 7. члана 34. Правилника, ако уредно позвани тужени не одговори на тужбу или позив, или одбије да узме учешће у арбитражном поступку, арбитражни поступак се наставља према одредбама Правилника. Затим је, такође, констатовао да према ставу 6. члана 37. Правилника, ако једна или обе странке иако уредно позване не дођу на усмену расправу, арбитар, пошто утврди да су странке уредно позване на усмену расправу и да немају оправданих разлога за своје одсуство, може приступити расправљању спора као да су странке присутне. Арбитар је током усмене расправе приступио извођењу доказа читањем исправа поднетих уз тужбу и саслушањем пуномоћника тужиоца. Након спроведоног доказног поступка, арбитар је тужиоцу наложио да у року од 15 дана Секретаријату Арбитраже достави отпремницу робе и записник о предаји пилића на истовару, који се односе на прву испоруку пилића од 20. октобра 2006. године. Такође, наложио му је да у истом року достави Секретаријату Арбитраже и доказ о уплатама које тужени извршио на његов девизни рачун, као и трошковник. Најзад, арбитар је наложио Секретаријату Арбитраже да примерак Записника са усмене расправе достави туженом. 6. Тужилац је поступио по овим налозима и Секретаријату Арбитраже доставио тражене доказе, као и трошковник, у поднеску од 18. јануара 2007. године. Секретаријат Арбитраже је такође послао примерак Записника са усмене расправе туженом. 7. У истом поднеску од 18. јануара, тужилац је повукао тужбени захтев за главни дуг у износу од 2,276,00 EUR јер му је тужени у међувремену у целости исплатио главни дуг. Међутим, тужилац је остао при тужбеном захтеву за камату на уплаћене износе са доцњом за главни дуг, као и при захтеву за исплату трошкове поступка, пошто је тужени утужени главни дуг платио након подношења тужбе. 8. Тужени је 22. јануара 2007. године упутио допис Секретаријату Арбитраже (који је она примила 29. јануара 2007. године) у коме наводи да је у целини платио дуг тужиоцу заједно са обрачунатом каматом, така да сматра да је дуг измирен у целости, те да не дугује ништа тужиоцу. Уз поднесак је приложио банчин извод-свифт као доказ о уплатама које је извршио на девизни рачун тужиоца.

9. Тужилац је, са своје стране, упутио Секретаријату Арбитраже поднесак 18. фебруара 2007. године (примљен у Арбитражи 19. фебруара 2007. године) којим се изјашњава на поднесак туженог од 29. јануара 2007. године (тада примљен у Арбитражи, иначе од 22. јануара 2007. године). У њему наводи да је тачан навод туженог да је у целости платио главни дуг у износу од 2.276,00 EUR. Међутим, износ од 44 EUR који је тужилац уплатио на име камата (јер је тужени уплатио укупно 2.320 EUR) не сматра довољним и остаје при захтевима изнетим у поднеску од 18. јануара 2007. године. V ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ, ТУЖБЕНИ ЗАХТЕВ, СТАНОВИШТА ТУЖИОЦА И ТУЖЕНОГ О ЧИЊЕНИЧНИМ И ПРАВНИМ ПИТАЊИМА 1. У тужби која је у Секретаријату Арбитраже примљена 25. маја 2007. године тужилац је навео да је са туженим закључио Уговор о продаји једнодневних женских пилића 21. септембра 2006. године у Битољу (заведен код тужиоца под бројем 194-1/06). На основу тог Уговора, навео је даље, испоручио је туженом 20.800 комада једнодневних женских пилића провенијенције HISEX BROWN и фактурисао их рачунима број 415/06 од 19. октобра 2006. године и број 427/06 од 26. октобра 2006. године, у укупном износу од 9.776,00 EUR, које је тужени само делимично платио у износу од 7,500,00 EUR, тако да му дугује износ од 2.276,00 EUR. Тужилац је у тужби такође истакао да је тужени био дужан да примљене једнодневне женске пилиће плати у четири једнаке рате (15. октобра, 15. новембра, 15. децембра 2006. године и 15. јануара 2007. године), но да је он, уместо тога плаћање извршио тако што је износ од 2,500,00 EUR уплатио 13. новембра 2006. године, а износ од 5.000,00 EUR 6. фебруара 2007. године услед чега је пао у доцњу, те тужилац захтева и камату за период доцње. Прецизирајући свој захтев у погледу камате, тужилац наводи да тражи камату на главни дуг од 2,276,00 EUR по каматној стопи од 3,25% годишње, почев од 28. октобра 2006. године па до исплате; камату на уплаћени износ са доцњом од 2,500,00 EUR по каматној стопи од 3,25% годишње, почев од 20. октобра 2006. године до 13. новембра 2006. године; и камату на уплаћени износ са доцњом од 5.000,00 EUR по каматној стопи од 3,25% годишње, почев од 20. октобра 2006. године до 6. фебруара 2007. године. Најзад, тужилац у тужби захтева и накнаду трошкова арбитражног поступка и трошкова заступања по одмеравању арбитра. 2. Уз тужбу, тужилац је доставио и специјално пуномоћје којим је овластио г-дина [ ], адвоката из Београда, Савска 21, да га заступа у овом поступку пред Арбитражом. 3. Уз тужбу, тужилац је приложио и Уговор о продаји једнодневних женских пилића који је он, као продавац, закључио са туженим, као купцем, у Битољу 21. септембра 2006. године. Предмет уговора била је продаја cca 20.000 једнодневних женских пилића провенијенције HISEX WHITE. Испорука пилића имала се извршити у две партије од по cca 10.000 комада и то 20. и 27. октобра 2006. године. Цена једнодневног женског пилета је 0,47 EUR по комаду, франко утоварено. Испод текста члана 5. Уговора, као његов став 2., руком је дописан текст оверен печатом купца, [ ] -а, уз нечитак потпис, који гласи Цена из претходног става се увећава за 0,10 EUR по комаду на 5

6 име трошкова превоза. Плаћање је сагласно члану 6. Уговора требало извршити у четири једнаке рате од по 2.350 EUR и то: 15. октобра, 15. новембра, 15 децембра 2006. године и 15. јануара 2007. године на девизни рачун продавца који се води код [ ] банке АД Београд. Према члану 7. Уговора, купац је дужан да у уговореном року и у уговореном пуном износу плаћа ануитете из члана 6. Уговора, а уколико купац не плати једну рату у уговореном року или не уплати уговорени износ, цео дуг доспева на исплату одмах. 4. Тужилац је своју обавезу испоруке пилића извршио 20. и 27. октобра 2006. године, како је и било предвиђено чланом 3. Уговора. За прву испоруку од 20. октобра 2006. године, уз тужбу је као доказ приложио Рачун бр. 415/06 од 19. октобра 2006. године и Јединствену царинску исправу од 19. октобра 2006. године. За другу испоруку од 27. октобра 2006. године уз тужбу је приложио Рачун бр. 427/06 од 26. октобра 2006. године, Отпремницу робе бр.73/06 од 26. октобра 2006. године, затим, Записник о пријему пилића на истовару од 27. октобра 2006. године као и Јединствену царинску исправу од 26. октобра 2006. године. На усменој расправи одржаној 10. јанаура 2008. године, арбитар је тужиоцу оставио рок од 15 дана да Секретаријату арбитраже достави Отпремницу робе и Записник о пријему пилића на истовару који се односе на прву испоруку пилића од 20. октобра 2006. године, који нису били приложени уз тужбу. У остављеном року, тужилац је поступио по налогу арбитра и Секретаријату Арбитраже доставио Отпремницу робе бр. 71/06 од 19. октобра 2006. године и Записник о пријему пилића на истовару од 19. октобра 2006. године. 5. Из Записника о пријему пилића на истовару види се да је приликом прве испоруке утоварено 9.400 пилића, да је у транспорту угинуло 40 пилића, а да је за фактурисање примљено 9.360 пилића. Приликом друге испоруке, утоварено је 11.400 пилића, у транспорту је угинуло 59 пилића, а за фактурисање је примљено 11.341 пиле. И у једном и у другом записнику купац је уписао да нема примедби на квалитет пилића. 6. Тужени је своју обавезу плаћања купопродајне цене из Уговора вршио на следећи начин: 13. новембра 2006. године уплатио је износ од 2,500,00 EUR, а 6. фебруара 2007. године уплатио је на рачун продавца износ од 5.000,00 EUR. Последњу уплату у износу од 2.320,00 EUR извршио је 21. децембра 2007. године о чему је обавестио Секретаријат Арбитраже својим дописом од 22. јануара 2008. године (примљен у Арбитражи 29. јануара 2008. године). 7. Како наводи у свом допису, тужени сматра да је после ове уплате у целости платио дуг тужиоцу заједно са обрачунатом каматом, тако да је дуг измирен у целости и да тужени не дугује ништа тужиоцу. 8. Насупрот томе, саглашавајући се само са ставом тужиоца да је у целости платио главни дуг, тужилац је својим поднеском упућеним Секретаријату Арбитраже 18. јануара 2008. године повукао тужбени захтев за главни дуг захтевајући, међутим, исплату камата због доцње у исплати главног дуга и накнаду трошкова поступка Исте ставове тужилац је изнео и у свом поднеску од 19. фебруара 2008. године.

VI ТОК УСМЕНЕ РАСПРАВЕ 1. Усмена расправа одржана је 10. јануара 2008. године с почетком у 12 сати у просторијама Арбитраже. Расправи је приступио само пуномоћник тужиоца, адвокат [ ], по заменичком пуномоћју, које је приложено у списе предмета. 2. Тужени није приступио усменој расправи иако је на њу уредно позван од стране Секретаријата арбитраже. 3. Доносећи Закључак да се усмена расправа одржи без присуства тужене стране, арбитар је констатовао, најпре, да према ставу 7. члана 34. Правилника, ако уредно позвани тужени не одговори на тужбу или позив, или одбије да узме учешће у арбитражном поступку, арбитражни поступак се наставља према одредбама Правилника. Затим је, такође, констатовао да према ставу 6. члана 37. Правилника, ако једна или обе странке иако уредно позване не дођу на усмену расправу, арбитар, пошто утврди да су странке уредно позване на усмену расправу и да немају оправданих разлога за своје одсуство, може приступити расправљању спора као да су странке присутне. Арбитар је током усмене расправе приступио извођењу доказа читањем исправа поднетих уз тужбу и саслушањем пуномоћника тужиоца. 4. Пуномоћник тужиоца у својој речи је изјавио да тужилац у свему остаје при наводима из тужбе и предлогу за доношење арбитражне одлука. 5. Након спроведоног доказног поступка, арбитар је тужиоцу наложио да у року од 15 дана Секретаријату Арбитраже достави отпремницу робе и записник о предаји пилића на истовару, који се односе на прву испоруку пилића од 20. октобра 2006. године. Такође, наложио му је да у истом року достави Секретаријату Арбитраже и доказ о уплатама које тужени извршио на његов девизни рачун, као и трошковник. Најзад, арбитар је наложио Секретаријату Арбитраже да примерак Записника са усмене расправе достави туженом. VII РАЗЛОЗИ ЗА ОДЛУКУ АРБИТРАЖЕ У ПОГЛЕДУ ЗАХТЕВА ИЗ ТУЖБЕ 1. Руководећи се принципом ефикасности, арбитар сматра да код таквог стања ове правне ствари нема потребе за новом усменом расправом и да одлуку може донети на основу досад изведених доказа, као и поднесака странака поднетих након одржане усмене расправе. 2. Ценећи изведене доказе, појединачно и у њиховој међусобној вези, арбитар је установио да су странке закључиле уговор о продаји једнодневних женских пилића. Притом међу њима није спорно да је тужилац, продавац из Уговора о продаји, извршио своју обавезу испоруке пилића, али је остало спорно да ли је купац и након последње уплате од 2.320,00 EUR исплатио само главни дуг и 44 EUR преко тога (како тврди тужилац) или је тужени на тај начин у целости платио дуг тужиоцу заједно са обрачунатом каматом (како тврди тужени). 7

8 3. Разлози оваквог неслагања, по мишљењу арбитра, делом се налазе у различитом тумачењу странака појединих одредаба Уговора о продаји. Наиме, тужилац у тужби наводи да је туженом испоручио 20.800 комада једнодневних женских пилића и помноживши тај број са појединачном ценом једног пилета 0,47 EUR дошао до укупног износа од 9.776,00 EUR који потражује од туженог (не узимајући у обзир текст дописан руком да се цена једног пилета увећава за 0,10 EUR на име трошкова превоза). С друге стране, тужени, уплативши у три наврата укупно 9.820,00 EUR (2,500,00 EUR, 5.000,00 и 2.320,00 EUR) у свом поднеску од 22. јануара 2008. године тврди да је у целости платио дуг тужиоцу са обрачунатом каматом, полазеће, по мишљењу арбитра, од тога да је у Уговору о продаји, његовим чланом 1., предвиђена продаја 20.000 комада једнодневних женских пилића, а чланом 6. да се плаћање врши у четиру једнаке рате од по 2.350,00 EUR, што укупно износи 9,400 EUR. Због разлике до уплаћених 9.820 EUR (која износи 420 EUR), тужени вероватно сматра да је измирио све обавезе (јер би та разлика требало да служи плаћању камате због доцње у исплати главног дуга). 4. Увидом у Рачун бр. 415/06 од 19. октобра 2006. године арбитар је констатовао да је тужилац туженом приликом прве испоруке фактурисао 9.500 комада једнодневних женских пилића, а да је у Записнике о пријему пилића на истовару од 19. октобра 2006. године наведено да је утоварено 9.400 комада пилића, а да је у транспорту угинуло 40 комада пилића, тако да је за фактурисање примљено 9.360 комада пилића. У другој испоруци, тужилац је у Рачуну бр.427/06 од 26. октобра 2006. године фактурисао 11.300 комада пилића, а у Записнику о пријему пилића на истовару од 26. октобра 2006. године наведено је да је утоварено 11.400 комада пилића, да је у транспорту угинуло 59 пилета, тако да је за фактурисање примљено 11.341 пиле. (Притом ни тужилац ни тужени нису спомињали околност да је уговорена продаја пилића провенијенције HISEX BROWN (како стоји у Уговору о продаји), а да су испоручени пилићи провенијенције HISEX WHITE (како се види из споменутих рачуна) у оба записника о пријему пилића на истовару стоји констатација да купац нема примедбу на квалитет пилића ). Према томе, тужени је примио за фактурисање од тужиоца у првој испоруци 9.360 комада пилића, а у другој испоруци 11.341 пиле, што укупно износи 20.701 пиле. Помножено са ценом од 0.47 EUR то износи 9.729,47 EUR, што би имплицирало да вредност главног дуга износи 2.229,00 EUR. 5. Арбитар је, ипак, прихватио становиште тужиоца да укупна вредност испоручених пилића износи 9.776,00 EUR, те да, сагласно томе, вредност главног дуга износи 2.276,00 EUR. Наиме, по мишљењу арбитра у овом случају се ради о два правна питања: с једне стране, реч је о испоруци веће количине од уговорене, а с друге, о питању момента преласка ризика с продавца на купца. У погледу првог питања, арбитар је применио став 2. члана 5[2]. Конвенције о међународној продаји робе (Бечка конвенција), према коме, Ако продавац испоручи количину робе већу од оне која је предвиђена уговором, купац може примити или одбити испоруку количине која премаша уговорену количину. Ако купац прими цео вишак или један његов део изнад уговорене количине, дужан га је платити по уговореној цени. С обзиром да купац није изјавио да вишак одбија,

арбитар сматра да је тај вишак примио и да је дужан да га плати по истој цени (0,47 EUR по комаду). Што се тиче момента преласка ризика с продавца на купца, арбитар је имао у виду да су уговорне стране у члану 5. свог Уговора предвиделе транспортну клаузулу франко утоварено, што значи да треба узети у обзир чињеницу да је приликом обе испоруке продавац утоварио укупно 10.800 пилића, а да угинуће 99 пилета током транспорта (у обе испоруке) пада на терет купца. 6. У свом допису од 18. јануара 2008. године тужилац је повукао тужбени захтев за главни дуг у износу од 2.276,00 EUR, јер му је тужени 21. децембра 2007. године уплатио последњи износ од 2.320 EUR, што се види и на налогу за наплату ([ ] банка А.Д. од 24. децембра 2007. године) који је тужилац поднео Секретаријату Арбитраже. У истом допису, тужилац је остао при захтеву за исплату камате и трошкова поступка. Имајући у виду околност да је тужилац делимично повукао тужбу, арбитар је, сходном применом члана 47. Правилника о Спољнотрговинској арбитражи у првом ставу арбитражне одлуке обуставио поступак у погледу тужбеног захтева за главни дуг. 7. Приликом доношења одлуке о камати, арбитар је имао у виду одредбу члана [78]. Конвенције о међународној продаји робе (Бечка конвенција), према којој, ако једна страна не плати цену, друга страна има право на камату на такав износ. Међутим, овом Конвенцијом није прописана висина каматне стопе на износе у доцњи. У пракси Спољнотрговинске арбитраже, у оваквој ситуацији, оформљено је правило да се на износе у страној валути одређује тзв. домицилна камата. Арбитар је мишљења да је тужилац, опредељујући свој тужбени захтев у погледу камате, очигледно имао у виду домицилну камату за утужене износе које је изразио у еврима. 8. Арбитар је заузео становиште да се као домицилна камата за Евро може узети камата по стопи коју Европска централна банка обрачунава својим коминтентима за орочене депозите. Европска централна банка објављује ове каматне стопе у свом Статистичком билтену, те на информационом систему Reuters-a. Као домицилна каматна стопа за Евро може се узети и тзв. ЕУРИБОР каматна стопа, која представља међубанкарску каматну стопу за депозите у еврима, које објављује Удружење банака Европске Уније на информационом систему Reuters-a. Увидом у податке у ове две каматне стопе, арбитар је утврдио да су оне идентичне. 9. Арбитар је пошао од устаљене праксе Спољнотрговинске арбитраже да камату досуђује прецизно одређујући висину каматне стопе за износе у страној валути. Увидом у податке о камати коју објављује Европска централна банка и Удружење банака Европске уније, арбитар је утврдио да је просечна каматна стопа у релевантним периодима за Евро била 3,25% годишње, те је на износ дуга досудио ту каматну стопу. 10. Што се тиче рокова доспелости и рачунања периода доцње купца, арбитар је прихватио наводе из тужбе, имајући у виду став 2. члана 7. Уговора о продаји. 11. Арбитар је одлучио да добијени износ на име плаћања камата треба умањити за 44 EUR јер је сам тужилац у свом допису од 18. фебруара 2008. године навео да је то износ који премаша износ главног дуга. 9

Тврдњу тужиоца да се тај износ односи на на плаћене трошкове тужиоца за туженог у готовом за неке ситне дажбине које су плаћене приликом транспорта робе..., арбитар није могао прихватити јер није поткрепљена ниједним доказом. 12. У досуђивању арбитражних трошкова, арбитар се руководио правилом успеха у спору, као и критеријумом надокнаде потребних трошкова. У трошковнику достављеном Секретаријату Арбитраже тужилац је навео да ти трошкови износе 46.140 динара регистрациони трошкови 6.097 динара, арбитражни трошкови 27.043 динара и трошкови заступања и састављања поднесака 13.000 динара. С обзиром да тужилац на усменој расправи одржаној 10. јануара 2008. године није изјавио да му је главни дуг у потпуности исплаћен (што је могао видети на налогу за наплату - [ ] банка А.Д. од 24. децембра 2007. године), арбитар му је умањио тражени износ за заступање на усменој расправи у износу од 5.000 динара за 50% и досудио 2.500 динара. На тај начин, арбитар је одлучио да тужени на име трошкова поступка треба да плати тужиоцу укупан износ од 43.640 динара. VIII КОНАЧНОСТ ОДЛУКЕ 1. Према ставу 1. члана 56. Правилника о спољнотрговинској арбитражи, арбитражна одлука је коначна и против ње нема места жалби. Она има снагу правноснажне пресуде редовног суда. Према ставу 2. истог члана, прихватањем надлежности Арбитраже, странке се обавезују да ће њену одлуку извршити. У Београду, 9. мај 2008. Записничар арбитар појединац [ ] [ ] 10