Данас на Позорју 19.00 часова / СНП, доњи фоаје Сцене Јован Ђорђевић 15. изложба позоришног плаката и графичког обликовања Отварање изложбе, уручење награда 20.00 часова / СНП, Сцена Јован Ђорђевић Свечано отварање Фестивала Фестивал отвара Анита Манчић Селекција националне драме и позоришта Јован Стерија Поповић РОДОЉУПЦИ Народно позориште Београд Редитељ и сценограф: АНДРАШ УРБАН Драматуршкиња и сарадница редитеља: СУЗАНА ВУКОВИЋ Драматург: СЛАВКО МИЛАНОВИЋ Костимографија: МАРИНА СРЕМАЦ Композиторка: ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ Сценски говор: ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ Сценски покрет: ТАМАРА АНТОНИЈЕВИЋ За сонгове коришћени текстови Јована Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Јована Хаџића и Стевана Владислава Каћанског Представа траје 1 сат и 50 минута, без паузе Улоге Жутилов: СЛОБОДАН БЕШТИЋ Нанчика: АНАСТАСИА МАНДИЋ Милчика: СУЗАНА ЛУКИЋ Шандор Лепршић: ПАВЛЕ ЈЕРИНИЋ Госпођа Зеленићка: НЕЛА МИХАИЛОВИЋ Шербулић: ХАЏИ НЕНАД МАРИЧИЋ Смрдић: НИКОЛА ВУЈОВИЋ Гавриловић: ПРЕДРАГ ЕЈДУС Нађ Пал: БРАНКО ЈЕРИНИЋ Скоротеча: БОЈАН КРИВОКАПИЋ четвртак, 26. мај 2016. 1
Извештај селекторке Родољупци, писац Јован Стерија Поповић, режија Андраш Урбан, Народно позориште Београд Има више разлога због којих је ова поставка Родољубаца значајна. За почетак, то је чињеница да Народно позориште први пут након Другог светског рата игра најзначајнији комад Јована Стерије Поповића. Други је тај што је за ову, изузетно важну поставку за Народно позориште, одабран редитељ Андраш Урбан који је унео нов приступ у рад ансамбла. Глумци су препознали квалитет редитеља и здушно га подржали. Вера глумаца у пројекат претворила се у огромну, позитивну енергију која се прелила у публику, а то је трећи разлог због кога једна представа јесте значајна. А шта смо ми то гледали у овој представи? Гледали смо тешко, директно и позоришно снажно испитивање граница између родољубаца и патриота тема са којом се наше друштво непрекидно бави већ више од тридесет година. Редитељ Андраш Урбан епизацијом композиције и увођењем сонгова идеолошки заоштрава представу указујући на механизме (зло)употребе националних осећања у циљу личног богаћења појединаца, а који су остали исти од Стеријиног доба до данас. Крај представе сцена када родољупци одевени у србијанске народне ношње, огрнути бундама и говорећи исквареним београдским сленгом изговарају последње реченице из драме, трајно ће бити уписана у свест наше публике. То јесу наши, савремени родољупци и то је четврти разлог зашто је ова представа значајна. Зато не чуди да је о њој постигнут консензус позоришне критике и публике. Све ово заједно препоручује Родољупце за отварање овогодишњег Стеријиног позорја. Марина Миливојевић Maђарев ЛЕПРШИЋ: У Војводини српској Србин неће плаћати ништа. СМРДИЋ: То, то! ГАВРИЛОВИЋ: А како ће се издржавати? ЛЕПРШИЋ: Војводина српска имаће своју народну касу. ГАВРИЛОВИЋ: А како ће се пунити? ЛЕПРШИЋ: То је брига финанс-министера, а не ваша. СМРДИЋ: Право, право! (Гавриловићу) Пиф јего по носу! ЛЕПРШИЋ: Служба ће толико бити да ћемо морати и из других земаља званичнике набављати. ШЕРБУЛИЋ: Зар се не могу употребити људи из трговачког реда? ЛЕПРШИЋ: То се разуме. ШЕРБУЛИЋ: Добро је устројена та Војводина српска. ЛЕПРШИЋ: Ко може бити незадовољан тиме? СВИ: Нико, нико!! (Јован Стерија Поповић, Родољупци) Писац Јован Стерија Поповић (13. јануар 1806 10. март 1856) Ex libris Родоначелник српске комедиографије рођен je у Вршцу, 1806. Школовао се у Вршцу, Сремским Карловцима, Темишвару и Пешти. Права је завршио у Кежмараку у Словачкој. По завршетку студија (1830) био је професор, а од 1853, када је положио адвокатски испит, адвокат у Вршцу. Године 1840. одлази у Крагујевац на Лицеј за професора "природног права". Већ идуће године прелази, заједно са овом, тада највишом школом у Србији, у Београд. Уставобранитељска влада га је 1842. поставила за министра просвете. Један је од оснивача Друштва српске словесности (данашња Српска академија наукa и уметности), Народног музеја и Београдског читалишта Библиотеке. Поставио је темеље модерног школства Србије, а аутор је и многих уџбеника. На положају министра је до 1848. године, када подноси оставку и враћа се у Вршац где проводи остатак живота. 2 Билтен бр. 1
Kњижевни рад започео је збирком песама Даворје, једном од најбољих књига рефлексивне поезије тога времена, а затим наставља рад драмама и романима у духу Милована Видаковића. Његовом трагедијом Смрт Стефана Дечанског, дана 4. децембра 1841. отвара се прво професионалн државно српско позориште у Београду "Театар на ђумруку" и друго професионално државно позориште у Срба у Београду "Театар код јелена"(1847 1848). Праву уметничку вредност показао је Стерија као писац комедија. Његов таленат створио је снажна и велика дела, којима утире пут српској комедиографији. "Отац српске драме" прве комедије пише између 1830. и 1840. године. У њима је овековечио свој родни град ликовима Кир Јање, Феме, Алексе Ружића и др. Комедијe Лажа и паралажа (1830), Покондирена тиква (1830), Тврдица (1837), Зла жена (1838) и Помирење (1841) доносе му признање савременика и репутацију "српског Молијера". Овековечио је у својим комедијама малограђанство и маловарошко грађанство. Изобличавао је погрешно васпитање, помодарство, снобизам, исмевао је надриученост наших Славеносерба и њихов накарадни "славјански" језик. После Стеријне смрти у јавности се појављује његова комедија Родољупци у којој извргава руглу лажни патриотизам. Стеријне комедије су прешле оквире свога времена, добиле трајну вредност и улазе у наше културно наслеђе. Умро је 1856. и сахрањен је на православном гробљу у Вршцу. Редитељ Андраш Урбан Рођен 1970. у Сенти. Још као седамнаестогодишњак ствара самосталну позоришну и књижевну радионицу као аутор, редитељ и глумац. Касније формира позоришну групу Aiowa (aiowa maffia), која театар третира као специфичну, али ипак свеуметничку идеолошку акцију. Студира филмску и позоришну режију на новосадској Академији уметности у класи проф. Влатка Гилића, режира у суботичком Народном позоришту. У првој трећини деведесетих напушта студије, рад у позоришту и годинама живи повучено. Дипломирао је 2000. у класи проф. Боре Драшковића и поново интензивно ради у позоришту. Уз подршку сегединског МАСЗК-а и властитог ансамбла (Ансамбл Андраша Урбана) ствара независне позоришне представе. Од 2006. је директор Мађарског градског позоришта Деже Костолањи у Суботици. Оснивач је интернационалног позоришног фестивала Desiré Central Station. Режирао четрдесетак професионалних представа у Суботици, Нишу, Новом Саду, Београду, Сегедину, Битољу, Љубљани, Берлину, Клужу, Варни, Марибору, Ријеци. На позориште гледа као на просветљени простор понекад провокативне акције, где се мисли, говори и организује специфичан вид уметничке стварности. Представа је за њега комуникација и друга стварност која постоји за себе, али настаје и испољава се у односу између извођача, извођене стварности и гледаоца. Режију остварује преко интерактивне комуникације с глумцем. Добитник је награда и признања међу којима су: Награда Jasai Mari (најпрестижнија награда за позоришну уметност Републике Мађарске), Награда Јоаким Вујић, Pro Urbe града Суботице, Pro Urbe града Сенте, Награда за Паралелну уметност (Mediawave). Његове режије и представе награђене су на фестивалима: Стеријино позорје, Фестивал професионалних позоришта Војводине, Инфант, ЈоакимФест, Тврђава фест, Театарфест, Фестивал алтернативних позоришта Републике Мађарске, Фестивал мађарских позоришта, БИТЕФ, МЕСС, МОТ, Дани сатире у Загребу. Критика (...) Много је театролошких расправа везано за Родољупце као весело позорије у пет дејствија, како сам Стерија наводи у поднаслову. За класицисту типа Стерије, пет чинова значило би само трагедију, дакле жалостно позорје, али превагнуло је оно по чему је и остао познат комедија. У режији Андраша Урбана види се и слој трагедије, страсти Зеленићке (Нела Михаиловић), Шербулића (Хаџи Ненад Маричић), Смрдића (Никола Вујовић) и екипе, нимало нису карикатуралне. То су страсти какве имамо код Шекспирових ликова у Магбету и Краљу Лиру, што веселом позорију даје и другачије рухо, истанчане психолошке и драмске слојеве који нису карактеристични за типично комичко гажење по приличним креатурама од ликова Стеријиних Родољубаца лалошко ачење и бечење. Редитељ ипак није заборавио ни смешну страну приватне повеснице српскога покрета. Уводна сцена одвија се у цркви, која има везе са сеобама и са саборношћу српског живља, али пева се и говори, моли, мађарски, што је само једно у низу аутентичних и духовитих решења која наглашавају основни мотив превртљивост ликова. (...) Игор Бурић (Дневник) четвртак, 26. мај 2016. 3
они су њени најнижи извршитељи на такву политику јесте оно што је за осуду, те тиме Урбанова представа даје Родољупцима ново и убојитије значење. Иван Меденица (НИН) (...) Родољупци Андраша Урбана нису неотесани, необразовани провинцијалци, него врло углађени а крајње свирепи грађани. Та елита једне варошице може да буде елита и једног велеграда. Свеједно где, она у покољ и смрт тера пук и сиротињу, дилујући јој хашиш националног шовинизма, да из те радње извуче посед и моћ. Ови опасни српски националисти, спремни на све, чак и издају националних интереса умеју, све лепо зборећи, да оправдају као једно временски ограничено тактичко средство народног препорода. На самом крају представе гнусна ова скупина ништећег ништавила пева песму о чистом срцу као о највишем идеалу живота. Ту песму пева лепо и, што је најважније, најпоучније, најпотресније, са искреношћу. То је посебан печат овог последњег читања Стеријиних Родољубаца родољубаца, наших савременика. То је невидљиви жиг на њиховим челима. Они су звери посебног кова. Њихова искреност није лажна. Јер, лаж је њихова истина. (...) Златко Паковић (Данас) (...) Сведен, експресиван и нереалистички сценски стил, редитељ постиже пре свега захваљујући одговарајућем глумачком изразу у који су, што је велико постигнуће представе, поверовали сви глумци, без обзира на године и своје (различите) уметничке склоности. Такав израз, базиран на снажној телесној експресији (сценски покрет Тамаре Антонијевић) која често доводи до њиховог физичког трошења које публика и чулно доживљава и редитељски пројектованој артифицијелности говора, с убрзавањима, оштрим резовима и сличним нереалистичким решењима (врло добар рад на сценском говору Љиљане Мркић Поповић), компактно су донели, без обзира на осцилације које примећујемо поређењем појединачних остварења, следећи глумци, градећи при томе упечатљиве, гротескне типове родољубаца: Слободан Бештић (Жутилов), Анастасиа Мандић (Нанчика), Сузана Лукић (Милчика), Павле Јеринић (Лепршић), Нела Михаиловић (Зеленићка), Ненад Маричић (Шербулић), Никола Вујовић (Смрдић), Бојан Кривокапић (Еден). Поред Пала, други лик резонера у драми заправо, главни јесте Гавриловић који покушава да уразуми ову банду, а та његова трезвеност пружа основу, чак и призива реалистичнију игру, с више унутрашњег покрића, што Предраг Ејдус и пружа. Поменуто идеолошко заоштравање остварује се и тако што овакви родољупци, који се у четвртом чину појављују без икаквих маски, претходно убијају Гавриловића, али, ипак, превасходно у сонговима. Врхунац заоштравања постиже се у сонгу у ком родољупци репују дугачак списак имена српских политичара од осамдесетих до данас, у распону од Слободана Милошевића до Александра Вучића, не штедећи ниједну политичку струју те се тако извикује и име Бориса Тадића, непрестано понављајући има право. Овај је сонг је вишезначан, јер може да се протумачи и као тврдња о континуитету родољубија у српској политици последњих деценија, али и као став да пристајање свих нас ( има право ) јер родољупци нису креатори високе политике, 4 Билтен бр. 1
Интервју Марина Миливојевић Мађарев селекторка 61. Стеријиног позорја Треба гледати напред! У време опште кризе, када култура преживљава своје најгоре дане, кад је буџет Позорја смањен чак за 30 одсто, шта можемо очекивати од овогодишњег фестивала? Гледаћете стилски веома различите, а квалитетне представе од којих свака на другачији начин истражује питање граница. Хтели ми то или не, границе одређују наш идентитет и када се оне мењају, мења се и идентитет, прихватали ми то или не. Инспирацију за овакав приступ пронашла сам у представи Родољупци Јована Стерије Поповића у режији Андраша Урбана и извођењу ансамбла Народног позоришта Београд. Народно позориште први пут након Другог светског рата игра најзначајнији комад Јована Стерије Поповића. За ову, изузетно важну поставку за Народно позориште, одабран је редитељ Андраш Урбан који је унео нов приступ у рад ансамбла. Глумци су препознали посвећеност редитеља и здушно га подржали. Вера глумаца у пројекат, њихова спремност да пређу границе сигурног и очекиваног, претворила се у огромну, позитивну енергију, која се прелила у публику. Гледали смо тешко, директно и снажно позоришно испитивање граница између родољубаца и патриота тема са којом се наше друштво непрекидно бави већ више од тридесет година. Постоји ли заједнички именитељ за представе из овогодишње селекције? Које се теме обрађују, који су жанрови заступљени и, коначно, колико су представе критичке и актуелне? Прво, направила бих малу разлику између жеље за атракцијом (па и политичком) и критичког промишљања. Понекад чујем, све су им са сцене рекли!, а коме су рекли кад они, којима је порука упућена, не иду у позориште, а ми, који идемо, то одавно знамо. Као својеврсни одраз у огледалу Родољубаца гледаћемо Фазанов плес Компаније Беле Пинтера из Будимпеште. Како се одржати на власти и како отети власт у затвореном друштву? Може ли жена у бурки да постане мушкарац у јапи оделу ради стицања власти? Све за власт! Друга велика тема је питање да ли смо свесни сопствених граница и ограничења овде, на Балкану. О овој теми говоре две представе, једна на микроплану Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали Тање Шљивар и на макроплану Туђе срце или трактат о границама Биљане Србљановић. Трећа велика тема која притиска наше друштво и о којој ћемо критички промишљати на овогодишњем Позорју је исцрпљивање радом, мобинг и последице недостатка социјалне правде у друштву. Едеш Ана (по роману Дежеа Костолањија, драматизација Ката Ђармати) говори о страдању једне служавке, а Хроми идеали (по роману Милутина Ускоковића, драматизација Олга Димитријевић) о улози српске интелигенције у развоју социјалистичких идеја, те када и зашто појединац одустаје од идеала ради личног комфора. И, на крају, имамо три представе које на различите начине постављају питање како изаћи из ћорсокака у коме смо се нашли: Брашно у венама како превазићи породичне трауме из рата? Виолиниста на крову у чему може бити снага појединца кога сиромаштво, национална нетрпељивост и политика немилице шибају? И Пијани да ли излаз из ћорсокака неолиберализма треба потражити у вери и љубави? Да ли су представе иницирале овогодишњи слоган Где су границе или је слоган пронашао њих? Међусобно су се пронашли. Осим непосредне теме где су границе, трагала сам и за представама које значе померање граница у раду позоришта, које представљају нову фазу у раду уметника... У којој мери су економске недаће и тај проклети новац, без којег се не може, утицали на Вашу селекцију? Да ли сте пожелели да доведете неку представу на Позорје али нисте успели? Мислим да сам успела да направим заокружену селекцију, а шта би било кад би било... У једној ТВ-емисији рекли сте да најбоље представе не постоје, да је тај епитет ствар личног суда и укуса, и да сте се руководили идејом да на Позорју треба да буду заступљене представе домаћих драмских писаца из разних крајева земље и региона. Да ли је то Ваш лични став или пуки компромис? У тој емисија рекла сам да нормативна естетика, она која се ослања на јасан идеолошки оквир и која искључује све оно што не одговара идејама које заговара, може да прогласи једно дело најбољим по својим критеријумима. Међутим, нормативна естетика подразумева затворени систем и ја се искрено четвртак, 26. мај 2016. 5
надам да нико овде не тежи таквом систему. У отвореном систему, под најбољим се врло често подразумевају најпопуларније и највидљивије представе или пак једна скупина уметника и стручњака тврди да је за њих најбоља једна представа, док нека друга скупина тврди да је за њих најбоља или најзначајнија нека друга. Желим да верујем да се ми крећемо на путу отвореног система и зато сматрам да је важно да имамо стилски различите представе на фестивалу. Након бројих погледаних представа за овогодишњу селекцију, каква је Ваша оцена наше позоришне стварности, у уметничком, естетском, креативном и критичком смислу? Колико се играју домаћи писци? Прошле године било је више праизведби домаћих драмских текстова. Ове године једва да је и била понека. Зашто је тако не знам. Претпостављам да се је ствар у томе што се код нас свему, па и бризи за развој драме, прилази стихијски, на мах, о-рук... Када се томе дода да млади редитељ скоро па обавезно добије могућност да ради дипломску представу у професионалном позоришту, а да дипломске драме чита само испитна комисија, постаје јаснија перспектива младог драматурга, потенцијалног драмског писца. Стога смо на Стеријином позорју омогућили да студенти драматургије имају прилике да јавно презентују своје драме. Ове године, на затварању Позорја, гледаћемо изведбу драмског текста који је добио награду на Конкурсу Стеријиног позорја за савремени драмски текст Силе у ваздуху Љубише Вићановића у поставци Народног позоришта Ужице. Две године сте Селекторка престижног позоришног фестивала. Каква су искуства? Чега ћете се радо сећати, а шта желите што пре да заборавите? Сећаћу се дивних представа које сам имала прилику да видим, а оно што треба да заборавим, већ сам заборавила. Треба гледати напред! Забележио Војислав АЛИМПИЋ Др Мирослав Радоњић директор Стеријиног позорја Самосажаљење нам ништа неће донети Директор Стеријиног позорја др Мирослав Радоњић говорио је уочи почетка фестивала о својим очекивањима и надањима али најпре о границама које тематизује овогодишња селекција У оквиру којих граница се одржава овогодишњи фестивал? Економске, духовне, менталне, емотивне? Ко их намеће или одређује? Где су границе позоријанске а где позоришне издржљивости? Како се Позорје, а како наше позориште носи/бори са њима? Искрено верујем да, када је реч о уметности, култури, позоришту, никакве границе не постоје. Ако, пак, наслућујемо макар привид тих граница, онда их неизоставно и упорно морамо рушити. Нажалост, често су ограничења најразличитијих врста присутна унутар нас самих у виду спутавања сопствене креативности и слободног изражавања мишљења. Чињеница је да се Стеријино позорје ове године суочило са осетним смањењем буџета, али то смо доживели као додатни изазов, а не као непремостиви проблем. Позориште јесте уметност која мора да се прилагоди датим околностима, што је први постулат Станиславског, темељни закон од кога се на високим позоришним школама креће у авантуру спознаје театарске чаролије. Самосажаљење нам ништа неће донети, нити ће кога посебно ганути. Чини ли ти се да рецентна продукција шлајфује због неких граница и кога видиш да их најхрабрије, најбоље прескаче, брише и помера? Неко име, неки еснаф, глумачки, списатељски... Не признајем границе у позоришту, поготово ако је реч о уметничким слободама. Исто тако не може 6 Билтен бр. 1
се говорити ни о међудржавним, националним, политичким или идеолошким границама у случају истинских уметничких вредности. Јер, уметност јесте општа цивилизацијска тековина. А националне културе су тек део широког мозаика људске историје. То никако не значи да не треба да негујемо наше културне вредности, сопствену традицију и савремено стваралаштво. Напротив, кроз промоцију и афирмацију уметничко-естетских врхунаца можемо сачувати национални и лични идентитет. Дуга је листа оних који су уградили свој таленат, умеће и животну енергију у развој позоришне уметности на овим просторима и права је срећа да се том списку не види крај. Које представе се не смеју пропустити, верујем да је све добро али шта је најбоље? Је ли ова селекција стварна слика нашег театра? И да ли је он имало бољи од нас или ипак има наше шмрљаво лице? Током протекле сезоне одгледао сам шездесетак представа као и све селектоване за 61. Позорје. Истини за вољу, мањи број погледао сам на ДВД снимку, али мислим да имам добар увид у позоришну продукцију у целом региону. Било би некоректно да фаворизујем неко од остварења у избору селекторке Марине Миливојевић Мађарев. Треба, међутим, нагласити да свака селекција јесте, на известан начин, пресек дешавања у нашем позоришном животу. Како ништа у бивствовању није апсолутно, и фестивал ће пружити релативно тачну слику оного што су релевантне појаве у домаћој драматургији и српском театру уопште. Данас на Позорју 15. изложба позоришног плаката и графичког обликовања Жири у саставу Атила Капитањ, доцент на Академији уметности у Новом Саду, Одсек за графичке комуникације (председник), Бранислав Добановачки, графички дизајнер, Дарко Вуковић, ванредни професор на Академији уметности у Новом Саду, Одсек за графичке комуникације, Зоран Блажина, редовни професор на Факултету примењених уметности у Београду, Одсек за графички дизајн и Душана Тодоровић, уредница за Међународне програме Стеријиног позорја прегледао је 196 радова 71 аутора. Пошто је одабрао радове који ће чинити корпус Изложбе, Жири је донео одлуку о наградама: Штампани позоришни плакат I награда Давид МАРЕШ за најавни плакат 40. ИН- ФАНТ-а (Културни центар Нови Сад) II награда Душан АРСЕНИЋ за плакат НЕ ЈА (Градско позориште Абрашевић Ваљево) III награда Дејан ПЕТРОВИЋ за плакат КОКОШКА (Позориште за децу Крагујевац) Има ли каквих контроверзи везаних за овогодишњи фестивал у смислу посебних потреба, захтева, жеља учесника? Овогодишње 61. Стеријино позорје, на срећу организатора, а можда, на жалост медија, не доноси никакве пикантне детаље у вези са егзотичним захтевима учесника. Доста дуго си у Позорју, шта ти се чини како какво ће бити овогодишње? Без сумње биће узбудљиво, изазваће различите коментаре, неће изостати разочаране реакције ненаграђених и усхићење лауреата кратко речено, све оно на шта смо навикли током претходних деценија трајања јединственог Стеријиног позорја. Забележила Снежана МИЛЕТИЋ Давид Мареш Душан Арсенић Дејан Петровић четвртак, 26. мај 2016. 7
Идејни пројекат плаката I награда Наташа ПРЕНТОВИЋ за плакат СТЕ- РИЈИНО ПОЗОРЈЕ 1, 2, 3 II награда Јаков ЈАКОВЉЕВИЋ за плакат САЛОМЕ III награда Иван МИШИЋ за плакат БУРА и Софија КАМАСИ за плакат ЗДРАВО ЖИВОТЕ Специјална награда Жирија 15. изложбе позоришног плаката и графичког обликовања додељује се Александру МИЈАИЛОВИЋУ за плакат МАРАТОН- ЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ, Милану ЧЕЈОВИЋУ за плакат ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА и Слободану ШТЕТИЋУ за плакат ТИМОН АТИЊАНИН. Александар Мијаиловић Наташа Прентовић Милан Чејовић Јаков Јаковљевић Слободан Штетић Иван Мишић Софија Камаси 8 Билтен бр. 1
Другачија сатница Округлих столова Округли столови о представама у Селекцији нацоналне драме и позоришта одржаваће се одмах након изведених представа у горњем фоајеу Сцене Пера Добриновић. Разговоре води Игор Бурић. Игор Бурић Водитељ Округлих столова Новинар и позоришни критичар новосадског дневног листа Дневник. Дипломирао на Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду. Још као студент писао и објављиивао текстове о филозофији, теорији и критици културе, новим медијима, књижевности, музици, позоришту, филму, интердисциплинарним уметничким формама. Од 2003. пише и позоришну критику, чиме наставља велику традицију листа у којем се запослио 2002. године. Поред рада у Дневнику, пише чланке, интервјуе, критике као стални или повремени сарадник позоришних часописа Сцена, Лудус, Позориште и других писаних и интернет магазина (Време, Арт магазин). Водио је разговоре у програмима Музеја савремене уметности Војводине, Фестивала професионалних позоришта Србије, Фестивала савременог позоришта Дезире (Позориште Костолањи Деже Суботица), Стеријиног позорја и Битефа. Председавао је жиријем Фестивала професионалних позоришта Војводине, ИНФАНТ-a, жиријем Међународне асоцијације позоришних критичара/iact на Стеријином позорју у Новом Саду и на сарајевском МЕСС-у. Са Владимиром Копицлом био је коселектор 54. Стеријиног позорја. Члан је предсeдништва Удружења позоришних критичара и театролога Србије. За писање и друга професионална постигнућа је као готово ексцесна појава међу младим новинарима у Дневнику и у културној рубрици добио једну од годишњих награда тог листа, 2004. године. Признање ван куће у којој ради добио је 2005, када му је припала трећа награда фондације Конрад Аденауер Новосадске новинарске школе за најбоље младе новинарe. На 59. Стеријином позорју (2014) добио је Стеријину награду за позоришну критику Миодраг Кујунџић. Акредитације Билтен 61. Стеријиног позорја: Војислав Алимпић, Милена Кулић, Снежана Милетић, Бранислава Опрановић, Николина Стјепановић, Силвија Чамбер, Бранислав Лучић (фоторепортер) Политика: Борка Голубовић Требјешанин, Снежана Ковачевић Компанија Новости: Јованка Симић, Дарко Дозет (фоторепортер) Дневник: Нина Попов Бриза Данас: Гордана Нонин (дописништво Нови Сад) Блиц: Тања Њежић Ringier Axel Springier (Блиц, дописништво Нови Сад): Александар Латас, Ненад Михајловић НС репортер: Гордана Громовић Курир: Љубомир Раданов Време: Теофил Панчић НИН: Бобан Јевтић Домети: Зоран Р. Поповић Војвођански магазин: Живан Лазић Вршачка кула: Тијана Станојев Косановић Печат: Драгана Бошковић, Рашко Јовановић НИВ Руске слово: Маријана Колошњаи Hlas L udu: Јан Чањи Слободна Далмација: Небојша Димитријевић, Мирон Џуња Независно друштво новинара: Душко Медић Друштво новинара Србије: Стефан Кецо, Маријана Николић Омладинске новине Clik clik boom: Сања Ђукић Драма: Снежана Кутрички Недељне новине: Зоран Делибос Војвођански магазин: Драгутин Савић Интерфото: Бранко Игњатовић Remix press: Мина Ерић Нина Вурдеља (разни медији) РТВ Војводине: Сташа Јамушаков, Нада Зорић, Софија Љуковчан, Илија Туцић, Миљана Магловски, Соња Митровић, Даниел Мандић, Милка Каташић, Вера Корпонаић, Оливера Шешлија Новосадска ТВ: Јасмина Мачкић, Марко Иванић РТВ Панонија: Весна Фаркаш РТС: Оливера Милошевић, Слободан Савић РТВ Пинк: Миљан Витомировић, Дејан Рајковић РТВ Студио Б: Горан Царан РТВ Крагујевац: Аца Лупшић, Милош Матић Радио-телевизија БиХ: Адиса Ајдаслић ТВ Алџазира: Небојша Грабеш Радио Нови Сад: Наташа Гвозденовић ЈМУ РТВ (Други програм радија, мађарска редакција): Ласло Паточ, Анико Мадар ЈМУ РТВ (Трећи програм радија, румунскa ре- четвртак, 26. мај 2016. 9
дакција): Тодоран Луцина ЈМУ РТВ (Трећи програм радија, русинска редакција): Марија Тот ЈМУ РТВ (Трећи програм, украјинска редакција):васиљ Дацешен Радио 021: Гордана Михаиловић Радио Београд 1: Бојана Каравидић Радио Београд 202: Мишка Кнежевић ТДИ радио: Маја Ћирић, Снежана Јанић Омладински радио РТВ Војводине: Петар Клаић WDR Funkhaus Europa: Ивана Челебић Радио беседа Епархије Бачке: Даниела Павелка www.b92; www.seecult.org: Небојша Миленковић VICE Srbija: Сандра Зекић Медија центар Војводине: Кристина Молнар VOICE, Војвођански истраживачко-аналитички центар: Милош Катић Аутономија.инфо: Недим Сејдиновић Belgrade Edit Culture blog: Марко Радојчић НС Хроника: Бојана Шевић, Теодора Ж. Јанковић Култур!Кокошка: Мина Станикић НМР Инфо: Радован Зубац Culturama,интернет портал: Ивана Малетин Гласање публике за најбољу представу И ове године публика ће имати прилику да изабере најбољу представу у програму 61. Стеријиног позорја тј. да гласа за представе које ће се извести у Селекцији националне драме и позоришта и у Међународном програму Кругови. Гласаће се заокруживањем оцене од један до пет на гласачким листићима који ће се делити на улазу у салу. Пресечна оцена саопштаваће се на Округлом столу и у Билтену. Ансамблу представе са највишом оценом припашће уметнички предмет. Покровитељ награде је Стеријино позорје. ПРИЈАТЕЉИ 61. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА АУТО КУЋА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА ШЕХЕРЕЗАДА 10 Билтен бр. 1
60 година Стеријиног позорја награђене представе 1. југословенске позоришне игре, 1956. Јован Стерија Поповић: РОДОЉУПЦИ, Југословенско драмско позориште, Београд; режија Мата Милошевић 2. ЈПИ, 1957. Славко Колар: СВОГА ТЕЛА ГОСПОДАР, Загребачко драмско казалиште Загреб; режија Бранко Гавела и Људевит Галиц 3. ЈПИ, 1958. Јанез Жмавц: У ЛУЦИ СУ ОРАХОВЕ ЉУСКЕ, Словенско народно гледалишче Љубљана; режија Славко Јан четвртак, 26. мај 2016. 11
Сутра на Позорју PETAK, 27. мај 17.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Дани књиге Алмир Башовић, Маске драмског субјекта: говорећи субјект и ауторска позиција на примјеру драме с краја 19. и почетка 20. стољећа (Buybook, Сарајево). Говоре Светислав Јованов и аутор СУМ (Списание за уметност), позоришни часопис (Културно-просветна заједница, Штип / Македонија) Говоре: Трајче Кецаров, главни уредник и Христо Петрески, театролог 18.00 часова / Галерија Шок задруге (пасаж Змај-Јовине 22) Записи из стана бр. 50 Отварање изложбе уметничких радова студената II године докторских уметничких студија сценског дизајна Факултета техничких наука у Новом Саду 18.30 часова / СНП, доњи фоаје Сцене Пера Добриновић Бранислав Лучић, Деценије са Позорјем Отварање изложбе фотографија 19.00 часова / СНП, Сцена Пера Добриновић Међународни програм Кругови БРАШНО У ВЕНАМА Текст: Игор Штикс Режија: Борис Лијешевић САРТР и Сцена МЕСС, Сарајево (Босна и Херцеговина) 21.00 час / Новосадско позориште / Újvidéki Színház Селекција националне драме и позоришта АНА ЕДЕШ По мотивима истоименог романа Дежеа Костолањија Сценска адаптација: Ката Ђармати Режија: Јожеф Цајлик Народно позориште Narodno kazalište Népszínház Суботица ИГОР: Ова музика... подсјећа ме на једну урбану легенду. Неки познати џезер је гостовао негдје у Југославији. Београд или Загреб или Сарајево Сарајево није сигурно. Прије концерта је тражио хероин. Одмах се ту створио неки дилер. Тип се уфикасао и колабирао. Одвезли га у хитну. ДАВИД: Overdose? ИГОР: Не. Брашно. Хероин с брашном! (Игор Штикс, Брашно у венама) ДР МОВИСТЕРТ: Није она полудела. Само ће се удати. Пустите је нека иде. Наћи ћете другу. АНГЕЛА ВИЗИ: Такву као што је ова? Никада. ДР МОВИСТЕРТ: Рецимо не овакву. Можда не тако добру, него нешто лошију. АНГЕЛА ВИЗИ: Која ће ме поткрадати. ДР МОВИСТЕРТ: Тако је, она ће вас поткрадати. Па шта? Верујте ми. И није тако добро имати савршену служавку. Нека буде таква какве су све остале: и добра и лоша. Ни њихов положај није ружичаст. Толико се замарају, муче се свим и свачим, а посао им је такав да у њему не налазе никакво задовољство, јер чим нешто заврше већ је нестало, прождрао га је неко други, ми испрљали и покварили, да, милостива госпођо, ми. Па, нека онда имају бар то задовољство да понекад буду лоше. Мора се разумети. (По мотивима истоимене приче Ана Едеш Дежеа Костолањија, драматизација Ката Ђармати) 12 Билтен бр. 1